Порхов
Порхов (рус. Порхов) насељено је место са административним статусом града на западу европског дела Руске Федерације. Налази се у источном делу Псковске области и административно припада Порховском општинском рејону чији је уједно и административни центар.
| Порхов Порхов | |
|---|---|
 Градски биоскоп | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Псковска област |
| Рејон | Порховски рејон |
| Основан | 1239. |
| Статус града | 1239. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2015. | 9.336 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 57° 46′ 00″ С; 29° 33′ 00″ И / 57.766667° С; 29.55° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 55 m |
.svg)  Порхов Порхов на карти Русије | |
 Порхов Порхов на карти Псковске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 182620 |
| Позивни број | (+7) 81134 |
| Регистарска ознака | 60 |
| ОКАТО код | 58 247 501 |
| ОКТМО код | 58 647 101 001 |
| Веб-сајт | |
| porhov.com | |
_(1781).png)
Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 9.336 становника.
Утврђење које је 1239. године на обали реке Шелоњ основао новгородски књаз Александар Невски представљало је једну од најважнијих утврда на западним границама Новгородске републике током целог средњег века. Остаци Порховске тврђаве који данас доминирају над градом налазе се на листи културног наслеђа од националног значаја Русије.
Етимологија уреди
Постоји неколико верзија о пореклу имена града. Према једној од њих, име града потиче од староруске речи порхъ која је означавала прашњаво место.[1] Према легенди, када је Александар Невски тражио место где ће да сагради утврђење, приметио је на узвишењу изнад Шелоња место са ког је ветар подизао густе облаке кречњачке прашине, и по тој прашини је име добило и утврђење, а потом и цео град који се око њега развио.[2]
Према другој верзији реч порхъ (или парохъ) имала је значење бели камен, што је вероватно везано за оближњи кречњачки мајдан.[3] Према последњој верзији име града је изведено од личног имена Порх ком је додат суфикс ов у значењу Порхова земља, Порхово.[4]
Географија уреди
Град Порхов налази се у источном делу Псковске области, на истоку Порховског рејона, у равничарском подручју где Хиловска низија постепено прекази у Прииљмењску депресију на истоку. Кроз град протиче река Шелоњ, једна од најзначајнијих притока језера Иљмењ, преко које је град од најранијих времена своје сторије био повезан са Великим Новгородом на истоку. Средишњи део града лежи на надморској висини од 55 m.
Град се налази на око 90 километара источно од административног центра области, града Пскова.
Историја уреди
Године 1239, на узвишењу изнад десне обале Шелоња, новгородски књаз Александар Невски саградио је дрвено утврђење Порховски городок, утврди чији је основни циљ била заштита југозападних путева који су водили ка Великом Новгороду.[5][6] Утврђење се у писаним изворима по први пут помиње 1346. године. Те године је велики литвански књаз Олгерд безуспешно опседао Порховску тврђаву.[7][8] Тврђава је током опсаде претрпела велика оштећења, а прва значајна комплетна реконструкција утврђења урађена је 1387. године, и том приликом су дрвени зидови замењени каменим, а саграђена је и нова стражарска кула. Велика разарања утврђење и насеље око њега доживело је поново 1428. године током осмодневне опсаде од стране литванског књаза Витаутаса Великог. Током опсаде тврђава је све време гађана топовима и претрпела је велика оштећења. Опсада је окончана тек након што су становници града литванском књазу платили порез од тадашњих 5.000 рубаља. Две године касније тврђава је потпуно обновљена.[7][8][9]
Све до 1478. Порховска тврђава се налазила у саставу Новгородске републике и имала је стратешки значај у одбрани западних граница земље од најезда литванских војски. Након присаједињења новгородских земаља Великој московској кнежевини 1478. године, Порхов постаје једно од 12 најважнијих утврђења на подручју јединственог Руског царства, а у то време почиње и да се развија насеље ван зидина тврђаве (посад).[7][4]
Током Смутних времена житељи Порхова признали су власт узурпатора Димитрија II Лажног и на тај начин дошли у сукоб са царем Василијем IV Шујским. Василије IV је уз помоћ шведског краља Карла IX успео да порази узурпатора и 1609. поврати власт над градовима Порховом, Торопецом и Орешеком.[10][11] Након што је цар Василиј IV свргнут са власти 17. јула 1610. године, Швеђани предвођени Јаковом Делагардијем нису признали нову московску власт и у ноћи на 16. јул 1611. нападају и освајају Новгород. Град Порхов је признао власт Швеђана и у саставу шведске државе је остао све до потписивања Столповског мира 27. фебруара 1617. године, када је сходно мировном уговору враћен у састав Русије.[12]
Одлуком императора Петра Великог од 18. децембра 1708. године Русија је подељена на 8 губернија, а град Порхов улази у састав Ингерманландске губерније (две године касније преименована у Санктпетербуршку губернију). Императорка Катарина I Алексејевна извршила је административну реорганизацију земље 1727, и сходно тој реорганизацији Порхов постаје саставним делом Новгородске губерније.[13] [14] Порхов 1777. добија административни статус окружног центра и постаје седиште новооснованог Порховског округа.
Званичан градски грб усвојен је 29. маја 1781. године и имао је изглед плавог штита подељеног у два поља. У горњем делу налази се симбол Псковске губерније, десница која вири из облака и леопард, док се у доњем делу налази приказ Порховске тврђаве, симбола града.
Године 1708. у граду је саграђена Саборна црква посвећена Светој Животворној Тројици, а новац за градњу цркве обезбедила је императорка Катарина Велика.[15] Прва градска банка основана је 15. августа 1843. године и била је у власништву трговачког саветника В. Г. Жукова. Занимљиво је да је приликом отварања банке Жуков издвојио 10 хиљада рубаља за оснивање дома за стара и немоћна лица, а будући рад те установе финансирала је управо његова банка.[16] Порховско Добровољно ватрогасно друштво основано је 1. маја 1873. године.[17]
Године 1897. кроз град пролази деоница железничке пруге на релацији Бологоје—Псков, а у вези са њеном градњом саграђен је и железнички мост преко Шелоња.
Током Великог рата на подручју Порхова је деловало неколико војних болница. Током Руског грађанског рата град и његова околина су били позорница жестоких окршаја између револуционарних Црвеноармејаца и Северног корпуса Белих.[18]
Доласком Совјета на власт у Русији, 1. августа 1927. долази до административне реорганизације земље, град Порхов улази у састав Псковског округа Лењинградске области и постаје административним центром Порховског рејона.
Током Другог светског рата град је био окупиран од стране немачких фашиста од 11. јула 1941. па до 26. фебруара 1944. године.[19]
Након што је 23. августа 1944. формирана Псковска област, град Порхов је укључен у њен састав.
Демографија уреди
Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 10.608 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 9.336 становника.[20]
| 1897. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2015. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 5.600 | 7.633 | 10.661 | 13.154 | 14.098[21] | 12.263[22] | 10.608[23] | 9.336 |
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Городское поселение Порхов”. Порховский музей. Приступљено 3. 12. 2014.
- ^ „Легенды города Порхова”. Порховский музей. Архивирано из оригинала 18. 12. 2014. г. Приступљено 3. 12. 2014.
- ^ „Порхов: экономика, достопримечательности, история”. Сайт www.Travellers.ru. Приступљено 3. 12. 2014.
- ^ а б „Порхов (Псковская область)”. Народная энциклопедия «Мой город». Приступљено 3. 12. 2014.
- ^ Застава на Шелони
- ^ Новгородская Первая летопись старшего и младшего изводов. М.; Л., 1950. — С. 77.
- ^ а б в „Порхов (Псковская область)”. Сайт Letopisi.org. Приступљено 3. 12. 2014.
- ^ а б Черепнин, Лев Владимирович (1960). Образование Русского централизованного государства в XIV—XV веках: очерки социально-экономической и политической истории Руси. Москва: Соцэкгиз. стр. 540и 750 (од 899).
- ^ „История Порхова”. Сайт Ruskompas.ru. Приступљено 18. 12. 2014.
- ^ Рабинович, Я. Н. (2009). «Псковское товарное дело» и восстание в Порхове против шведов в 1613 г. (Славянский сборник: Межвузовск. сб. науч. трудов. Вып. 7.). Саратов: ИЦ «Наука». стр. 26—36. (0о 162). Приступљено 8. 2. 2016.
- ^ Богуславский, В. В. (2004). Славянская энциклопедия Т. 1. А—М. Москва: Олма-Пресс. стр. 780. ISBN 978-5-224-02249-6.
- ^ „Личности Смутного времени: Семён Гаврилович Коробьин” (PDF). Известия Саратовского университета. Новая серия. (Серия: История. Международные отношения.): 11—18. 2011. Приступљено 8. 2. 2016.
- ^ Административно-территориальное деление Псковской области (1917—2000): Справочник. 2-е изд. Кн. 1. Псков: Архивное управление Псковской обл.; Гос. архив Псковской обл. 2002. стр. 464. ISBN 978-5-94542-031-1. Архивирано из оригинала 11. 09. 2014. г. Приступљено 08. 02. 2016.
- ^ Коломыцева, Н. В. „ Псковской губернии 225 лет”. Псковская держава: краеведческий архив. Архивирано из оригинала 28. 10. 2014. г. Приступљено 3. 12. 2014.
- ^ „История Псковской Епархии. Город Порхов”. Псковское Епархиальное Управление РПЦ. Архивирано из оригинала 09. 02. 2015. г. Приступљено 9. 02. 2015.
- ^ Седунова, С. Ю. (2001). „Система банковского кредита в Псковской губернии XIX в.” (PDF). Псков : научно-практический историко-краеведческий журнал. Псков: Псковский гос. пед. ун-т им. С. М. Кирова. № 15.: 116—123. ISSN 2219-7923. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 03. 2016. г. Приступљено 8. 2. 2016.
- ^ Фролова, Л. А. (2004). „История развития и устройство пожарной охраны в городе Порхове” (PDF). Псков : научно-практический историко-краеведческий журнал. Псков: Псковский гос. пед. ун-т им. С. М. Кирова. № 20: 81—95. ISSN 2219-7923. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 03. 2016. г. Приступљено 08. 02. 2016.
- ^ Васильев, М. В. (2014). „Атаман С. Н. Булак-Балахович в Никандровом монастыре”. Гуманитарные научные исследования : научно-практический журнал. № 5.
- ^ Дударенко, М. Л.; Ю. Г. Перечнев, В. Т. Елисеев; et al. (1985). Освобождение городов: Справочник по освобождению городов в период Великой Отечественной войны 1941—1945. Москва: Воениздат. стр. 598. Приступљено 8. 2. 2016.
- ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2015 года Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2015)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Литература уреди
- Черепнин, Лев Владимирович (1960). Образование Русского централизованного государства в XIV—XV веках: очерки социально-экономической и политической истории Руси. Москва: Соцэкгиз. стр. 540и 750 (од 899).
