Петар Добрњац — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Uklanjanje nedostupnih slika
Нема описа измене
Ред 26:
У II српском устанку (1815.) је био повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију.
Петар Добрњац је имао три сина, двојица су умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, а трећи је живео на обали Мораве у селу Праћини (данас Кончарево) близу Јагодине. Кућа у којој је живео више не постоји. Морава је током поплаве пресекла меандар и однела кућу. Поред три сина имао је и ћерку Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина [[Лука Лазаревић|Луке Лазаревића]]. Петар је умро у Јашију [[1831]]. године. Лечио се у болници покрај цркве Светог Спиридона у Јашију. У тој Болници је и умпоумро од запалења плућа. Црква више није верски објекат, али је претворена у болницу која и даље носи име овог свеца. Сахрањен је у дворушту цркве мада нигде не постоји обележје тачног места његове вечне куће.
 
И све до дан данас, после две стотине година, само је Мирољуб Тодоровић наставио кумовски однос са потомцима [[Стеван Синђелић|Синђелића]].
[[Датотека:Оружије Петра Добрњца.png|оквир|десно|У Историјском музеју Србије налази се јатаган Петра Добрњца.]]
[[Вук Караџић]] га овако описује: ''"Био је крупан и пун човјек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије ([[1811]]. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч."''