Никола Спасић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Носиоци Ордена Светог Саве помоћу справице [[Википедија:Алатке/Справице/HotCat|Ho…
Ред 27:
[[Датотека:Bista Nikole Spasića.JPG|thumb|250px|лево|''Биста Николе Спасића, на згради-задужбини у кнез Михајловој улици'']]
 
Деда Николе Спасића, Стојан је око [[1807]]. године дошао са целом породицом из јужне[[Лесковац|Лесковца]]. СрбијеНиколин Деда Стојан родом је био из [[Урошевац|Урошевца]]. Као најстарије дете отац, [[Спасо Стојановић]] познати београдски трговац, Николу је уписао у тек основани [[Лицеј]], али измењене породичне прилике присилиле су Николу да одмах по завршетку првог разреда напусти Лицеј и почне да учи воскарски и лицитарски занат. Будући да ти занати нису пружали веће могућности интелигентном и способном младићу какав је био Никола, прешао је код стрица Тасе у бакалнице на [[Сава (река)|Сави]], а затим у кожарску радњу Радована Барловци, где је изучио и опанчарски занат.<ref name=autogenerated1>Мика Софронијевић, ''Даровали су своме отечеству'', Београд, 1995</ref>
 
Године [[1864]], са почетним капиталом од 200 [[дукат]]а, Никола је пожелео да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна, па му је позајмицом од 500 дуката помогао брат његове прве жене Лепосаве - Ђока Јовановић, трговац, некадашњи повереник [[Миша Анастасијевић|Капетана Мише Анастасијевића]]. То је била једина позајмица у животу Николе Спасића. Ђоки Јовановићу је остао доживотно захвалан и када је овај после много година услед стечаја остао без игде ичега помагао га је до смрти. У Васиној улици појавила се [[1865]]. године нова кожарска радња под фирмом ''Никола С. Спасић''. У тој радњи се за опанке чекало на ред, посао се разгранавао и остваривала се добра зарада. Прва супруга му је умрла након шест година брака и Никола се још више посветио раду. Уз опанчарски занат почео је да се бави трговином платном и прерађеном кожом.