Спасите нашу децу — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 16:
 
=== Реакција на уредбу ===
Када се [[1976]]. године прочула вест о предлогу уредбе, дошло је до малог вала протеста који се проширио од локалних цркава. Северозападна баптистичка црква објавила је вест са проповедаонице. Вест је забринула једну од верница, Аниту Брајант, познату тридесетшестогодишњу [[певач]]ицу.<ref name="newsweek">Matthews, Tom, Fuller, Tony, и Camp, Holly (6. јун 1977). „Battle Over Gay Rights“, ''Њузвик'', стр. 16–26</ref> Брајант је каријеру започела као дечја звезда на телевизијској емисији у [[Оклахома Сити]]ју и у телевизијском шоу под називом ''-{Arthur Godfrey's Talent Scouts}-''. Њен рани живот обележен је честим преокретима: њени родитељи су се два пута разводили, а она је често живела у условима сиромаштва, али је са осам година постала [[Поновно рођење (хришћанство)|поново рођена хришћанка]], рачунајући своју веру и своје учешће у цркви као стабилизујуће факторе у животу.<ref name="newsweek"/> Као дете, молила је [[Бог]]а да је учини звездом. По сопственом признању, била је изузетно амбициозна.<ref name="playboy">-{Kelley, Ken (Мај 1978). „Playboy Interview: Anita Bryant“}-, ''Плејбој'', стр. 73–96, 232–250</ref> У касним тинејџерским годинама, такмичила се на разним изборима за мис, те је проглашена за [[Мис Оклахоме]] и била друга пратиља у такмичењу за [[Мис Америке]].{{sfn|Peterson||pp=17-20}} Године [[1960]], удала се за Боба Грина, [[диск-џокеј|диск џокеја]] из Мајамија и постала професионална певачица. Била је успешна, остваривши три златне плоче, а углавном је певала популарну, патриотску и [[госпел]] музику. Наступала је у склопу ''Божићне турнеје Боб Хоуп'' (''{{јез-ен|Bob Hope Christmas tour}}''), забављајући америчке трупе у иностранству, и певала на сахрани председника [[Линдон Џонсон|Линдона Џонсона]] [[1973]]. Године [[1969]], ''-{Florida Citrus Commission}-'' ју је ангажовала да промовише сок од поморанџе у телевизијским рекламама. Такође је рекламирала [[Кока-кола|кока-колу]], [[Тапервер]], [[Крафт фудс]] као и ланац хотела [[Холидеј ин]]. Њен агент за таленте је био у браку са Рут Шек, Брајантова је донирала 1.000 [[Амерички долар|долара]] за њену кампању.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=296}}
 
У почетку, Брајантова своју забринутост није јавно обзнањивала, упркос молбама њеног пастора да се укључи. Написала је писмо комисији Округа и позвала Рут Шек, изразивши забринутост због предлога уредбе.<ref>Bryant (1977), стр. 15–18</ref> Њен главни приговор на уредбу је био тај да би она могла дозволити хомосексуалцима да раде у парохијском школама. Свих четворо њене деце похађало је приватне хришћанске школе.<ref>Bryant (1992), стр. 65–66</ref> Признала је да у великој мери није познавала специфичне опасности које представљају хомосексуалци, али када су јој послали графичке приказе хомосексуалног чина, и када јој је полицијски наредник који је посећивао њену цркву показао фотографије [[Дечја порнографија|дечје порнографије]], била је ужаснута.{{напомена|Брајант је дала интервју [[Плејбој (часопис)|Плејбоју]], који је штампан у [[мај]]у 1978, где је признала да је знала за хомосексуалце у шоу бизнису, али да није била свесна детаља њиховог [[секс]]уалног понашања све док јој њен супруг није описао. Највише се запрепастила када је чула на који начин упражњавају орални секс. Изједначавала је то са неморалношћу уништења семена живота. Такође је тврдила да никад није чула за истраживања Алфреда Кинсија у којима се процењивало да је један од пет мушкараца имао неки сексуални контакт са другим мушкарцем, као ни било какве информације о хомосексуалном понашању код животиња. Кен Кели, који ју је интервјуисао, написао је пратећи текст уз интервју, наводећи да је Брајантову немогуће једноставно описати због њене намерно енигматичне личности: „''Она је направљена од противречности: [....] Кривицом разорени грешник који је престрављен паклом и ватрени бели витез који је одређен да води човечанство у поход ка рају. [...] Једног минута капелан, другог управник. Она је очигледно интелигентна жена која упорно остаје неука.''“ Месецима је Брајантова звала Келија само да разговара, иако је знала да неће бити позитивно представљена у часопису. Кели и неколико других су закључили да је она једноставно била веома усамљена.(-{Young}-, стр. 39)}} Брајант је касније инспирацију приписала својој деветогодишњој ћерки која јој је рекла да би Бог могао да јој помогне у њеној борби, након тога је одлучила да се јавно ангажује.<ref name="newsweek"/>
Ред 24:
== Уредба округа Дејд 77-4 ==
 
Након усвајања уредбе, преко тридесет [[конзервативизам|конзервативних]] политичких професионалаца и свештеника различитих вероисповести састали су се у кући Брајантове и Грина како би разговарали о плану да се скрене пажња јавности на питање и да се покуша прикупити најмање 10.000 потписа како би се о уредби одлучивало на [[референдум]]у становника округа. Изабрали су име ''Спасите нашу децу'' ({{јез-ен|Save Our Children, Inc.}}) и изгласали Брајантову за председницу, Боба Грина за благајника и човека по имену Роберт Брејк (који је био побожни [[католицизам|католик]] који је учествовао и у покрету за грађанска права, али је био веома забринут због либерализације политике у Мајамију) за секретара.<ref>Fejes, стр. 76, 94</ref> Уз помоћ Мајка Томпсона, стручњака за маркетинг, који је био повезан са [[Републиканска странка (САД)|Републиканском странком]], коалиција је одржала конференцију за новинаре на којој је Брајант држала памфлет о хомосексуалности, за који је тврдила да се дистрибуира у околини средње школе (ову тврдњу је касније оповргла{{sfn|Young|1982|pp=46}}), и изјавила да хомосексуалци округа Дејд „покушавају да регрутују нашу децу да буду хомосексуалци“.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=299}} Прикупили су далеко већи број потписа од потребног, испоручивши више од 64.000 потписа у року од шест недеља. Комисија је заказала референдум за [[7. јун]] [[1977]].
 
=== Стратегија ===
Мајк Томпсон је у једној анкети у [[март]]у 1977. открио да се жене у округу Дејд противе укидању уредбе у односу два према један, оне су своје геј пријатеље сматрале релативно безопасним. Због тога је ''Спасите нашу децу'' радила на томе да покаже да су хомосексуалци били неморални, промискуитетни, да су пркосили традиционалним родним улогама, и да су представљали посебну опасност за децу.<ref name="Clendinen, pp. 303">{{harvnb|Clendinen|19891999|pp=303}}</ref> Брајантова је ову стратегију доживела као крсташки рат, држећи говоре у којима је истицала да доношење уредбе „''ставља закон на страну неправедног. Ако хомосексуалци могу да мењају закон у своју корист, зашто не би могле и проститутке, лопови, или убице?''“<ref name="kondracke">-{Kondracke, Morton}- (1980). „-{Anita Bryant Is Mad About Gays“, ''The New Republic''}-, стр. 13–14</ref> Посебно је повезивала хомосексуалце са педофилима, говорећи: „''Од неких прича које могу да вам испричам о регрутовању и злостављању деце од стране хомосексуалаца би вам се смучило''.“<ref name="kondracke"/> Брајантова је одбацила поједине [[медији|медијске]] описе који су је представљали као особу која [[мржња|мрзи]], рекавши да је њена инспирација дошла „''из [[љубав]]и, не само љубави према [[Десет Божјих заповести|Божијим заповестима]] и Његовој речи, него и љубави за моју и вашу децу. Да, и љубави за све грешнике, чак и за хомосексуалце''“.{{sfn|Fejes|2008|pp=95}}
 
''Спасите нашу децу'' је у оквиру кампање направила видео који је приказиван на локалним комерцијалним телевизијским станицама који је показивао „здраву забаву“ са „Параде оранж боул“ (коју је водила Брајантова) у контрасту са сексуализованим сликама [[Парада поноса|геј параде]] у [[Сан Франциско|Сан Франциску]], које су укључивале и мушкарце у кожним затегнутим оделима који су се љубили, плес [[драг квин]]сица, и жене у топлесу. У коментару који је ишао заједно са видеом, [[геј заједница]] у Мајамију је оптуживана да покушава да претвори Мајами у „жариште хомосексуалности“, што је „Сан Франциско већ постао“.<ref name="Clendinen, pp. 303"/> Рекламе преко целих новинских страница у [[Мајами хералд]]у су приказивале колекције новинских наслова који су између осталог говорили о наставницима који су имали секс са својим ученицима, деци у кругу проституције, и хомосексуалцима који су се инфилтрирали у омладинске организације. Иза овога је следило питање: „''Да ли су сви хомосексуалци фини?... Не постоји ‘људско право‘ да се искваре наша деца''“.{{sfn|Fejes|2008|pp=137}}
Иако Мајами није био први град који је укинуо одредбу о грађанским правима на основу сексуалне оријентације, кампања коалиције ''Спасите нашу децу'' постала је национално политичко питање. Брајантова је била у фокусу кампање, и као што је њен супруг приметио, она је била „прва особа са именом“ која је гласно иступила против хомосексуалности. Геј активисти су се сложили, рекавши да у другим градовима „''није било велике личности да изађе и покрене лов на вештице. Људи су изгубили из вида конкретно питање. Контроверза је усмерена на личност''“.<ref>-{Clarke, Jay}- (27. март 1977) „-{Gay Rights Fight Shaping Up in Miami}-“, ''Вашингтон пост'', стр. A4</ref> Насупрот њој, [[Боб Кунст]], који је имао искуство као публициста локалног фудбалског тима [[Мајами торос]]а, био је познат у локалној штампи. Кунст је, међутим, остао одлучан да делује као појединац, често користећи прилику да каже своје мишљење новинарима које није подржавала ''Коалиција округа Дејд за људска права гејева''.{{sfn|Fejes|2008|pp=81}} Он је говорио да је усвајање уредбе став полног просвећења, а да су они који су против били превише банални, укључујући, пред крај кампање, и гувернера [[Флорида|Флориде]] Ројбина Аскева. Давао је интервјуе о сексуалном ослобођењу геј и стрејт људи у којима је слободно говорио о [[орални секс|оралном]] и [[анални секс|аналном сексу]].<ref name="Clendinen301">{{harvnb|Clendinen|19891999|pp=301}}</ref>
 
=== Спољашња помоћ ===
Ред 44:
 
=== Медији ===
Према професору комуникација са ''Флорида атлантик универзитета'', Фреду Фејесу, „мејнстрим“ новине и часописи су седамдесетих година оклевали да детаљно покрију питања хомосексуалности и хришћанског фундаментализма. Сами медији су се поносили објективним извештавањем без библијских предрасуда, али је у исто време извештавање је било [[хомофобија|хомофобична]] професија која је потискивала [[каминг аут|отворено]] геј [[новинар]]е и ретко обрађивала теме које су се тицале хомосексуалности.<ref name="fejesmedia">{{harvnb|Fejes||pp=101-107}}</ref> Као резултат тога, [[хришћански фундаментализам|хришћански фундаменталисти]] су током седамдесетих почели да развијају сопствену медијску мрежу, у виду радијских и телевизијских емисија као што су ''-{The 700 Club}-'' који је водио Пат Робертсон, ''-{PTL Club}-'' који су водили Џим и Тами Феј Бакер, и ''-{Old Time Gospel Hour}-'' Џерија Фолвела. Ове емисије су у почетку имале првенствено верски и молитвени карактер, али су полако укључивале и политичке теме које су се преплитале са порукама хришћанске вере. Брајантова је гостовала у емисијама ''-{The 700 Club}-'' и ''-{PTL Club}-'' што је кампањи донело 25.000 долара у донацијама, и осигурало њену позицију као националне портпаролке традиционалних хришћанских вредности.<ref name="fejesmedia"/> Међутим, када се обраћала секуларној публици, Брајантова није била тако успешна. Током дебата са Кунстом и Шековом ретко је износила аргументе који су ишли изван библијских цитата, а када би је други притисли да пружи статистичке податке о хомосексуалцима као злостављачима деце неретко је почињала да се моли. Како је у то време у Калифорнији била суша, Брајантова је то повезивала са тамошњом толеранцијом либерала и хомосексуалаца и предлагала да се проводе и други закони који су се тицали моралности, попут оних против [[прељуба|прељубе]] и заједничког живота изван брака. Мајк Томпсон и Роберт Брејк су је ускоро ограничили првенствено на верске емисије.{{sfn|Fejes|2008|pp=122}}<ref name="Clendinen306-307">{{harvnb|Clendinen|19891999|pp=306-307}}</ref>
 
У исто време, геј заједница је промовисала своје циљеве користећи специјализоване часописе и новине. [[Адвокат (часопис)|Адвокат]], часопис који је излазио два пута недељно, посвећивао је свако издање почев од [[април]]а 1977. године подизању свести о борби која се одвијала у Мајамију. Власник часописа је био Дејвид Гудштајн, пријатељ Џима Фостера. Њих двојица су заједно радили на стварању првог геј [[Демократска странка (САД)|демократског]] клуба у САД - ''Алис Б. Токлас меморијалног демократског клуба''. Гудштајн је упозоравао да се борба неће завршити у Мајамију ако геј заједница изгуби, а на то су упозоравале и локалне геј новине у [[Бостон]]у — ''-{Gay Community News}-'' и Сан Франциску — ''-{Bay Area Reporter}-''.<ref name="fejesmedia"/> Гудштајн је такође сугерисао да је Примарна мотивација Брајантове за њене акције била унапређење каријере, и да је то био почетак „''организоване завере да се (хомосексуалци) претворе у америчке жртвене јарце''“.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=300}}
 
{{Кутијица за цитат|наслов= |цитат=''Одједном имате ту црвену харингу Аниту Брајант. Одједном имате тај вал антигеј хистерије и тада то прикупља таласе иза сцене''.|извор=''Бети Фридан'', након неусвајања ''Амандмана о једнаким правима'' у законодавству Флориде|положај=right |fontsize=100%|ширина=30% |боја позадине=#F0F8FF}}
Ред 55:
 
=== Ставови заједница ===
Фостер и Гето су изградили јавни имиџ кампање која се борила против коалиције ''Спасите нашу децу'' и били су одлучни да се не „спуштају на њихов ниво“, одбијајући да објаве рекламу која је приказивала оскудно одевену Брајантову током једног наступа из [[1971]], а нису одобрили ни рекламе у којима се истицало да су већина педофила првенствено [[хетеросексуалност|хетеросексуалци]]. Међутим, често су наилазили на потешкоће због тога што су локални листови одбијали да објаве рекламе које су имале за циљ да привуку подршку многобројне [[јевреји|јеврејске]] заједнице у Мајамију, а које су поистовећивале реторику Брајантове са језиком с којим су се многи грађани Мајамија суочавали током [[холокауст]]а.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=305}} Од 34 [[рабин]]а са подручја Мајамија, њих 28 се сложило са Анитом Брајант и њеном кампањом а председник локалног одељења ''[[Бнеи брит]]'' је радио као службеник у коалицији ''Спасите нашу децу''.<ref name="Young38"/>
 
[[Куба]]нска заједница у Мајамију окупила се као никада пре дајући подршку кампањи Аните Брајант и користећи прилику да региструју хиљаде бирача који никада раније нису учествовали у политичком животу у граду. Брајантова је водила активну кампању унутар кубанске заједнице, говорећи им на једном митингу: „''Ви сте дошли овде како би побегли од једног греха ... и слама ми срце што ћете, ако Мајами постане друга [[Содома и Гомора]], можда такође морати да одете и одавде.''“<ref name="paterson"/> Један Кубанац, који је радио као социјални радник, сугерисао је да је узрок за велику подршку Анити Брајант била забринутост старије генерације кубанских емиграната да им деца не буду изгубљена у изопачености Мајамија.<ref name="rich">-{Rich, Ruby, Arguelles, Lourdes}- (1985). "-{Homosexuality, Homophobia, and Revolution: Notes toward an Understanding of the Cuban Lesbian and Gay Male Experience, Part II}-", ''-{Signs}-'', '''11''' (1) стр. 120-136</ref> Бискуп Мајамија је написао писмо против уредбе о геј правима, и наредио да буде гласно прочитано у свим католичким црквама.<ref name="Young38"/>
Ред 69:
 
== Одговор ==
[[Бела Абзуг|Белу Абзуг]], која је предложила први закон о грађанским правима за хомосексуалце у америчком Конгресу, пробудили су у два сата после поноћи људи који су се окупили на улици испред њеног стана у Њујорку. ''„Било је тешко не осећати се тужно због ових људи“'', рекла је касније коментаришући окупљање. Абзугова је била оптимиста, говорећи им да ће пораз развити зрелост и одлучност у геј активизму.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=310}} Отприлике у исто време те вечери, око 3.000 геј мушкараца и лезбијки, који су били љути због резултата референдума, спонтано се окупило у улици [[Кастро (Сан Франциско)|Кастро]] у Сан Франциску, на месту које ће касније постати највећа [[геј четврт]] у САД. Гомила је марширала Кастром, узвикујући „''Ми смо ваша деца!''“, а многи су излазили из [[геј бар]]ова како би их поздравили.<ref>Sharpe, Ivan (8. јун 1977). "Angry Gays March Through S.F.", ''The San Francisco Examiner'', стр. 1</ref> Локални геј активиста и будући градски супервизор [[Харви Милк]] водио је демонстранте у марш дуг 8 км кроз град, пазећи да се нигде не задржавају предуго да не би дошло до нереда. Милк се обратио маси преко разгласа: ''„То је моћ геј заједнице. Анита ће створити националну геј снагу“''.{{sfn|Shilts||pp=158}} Дан након референдума, Жан О'Лари и Брус Велер рекли су да Брајантова чини „велику услугу“ геј заједници фокусирајући националну медијску пажњу на дискриминацију против њих.<ref name="oleary">O'Leary, Jean, Voeller, Bruce, (7. јун 1977). "Anita Bryant's Crusade", ''Њујорк тајмс'', стр. 35</ref>
 
Неколико седмица касније, на геј паради у Сан Франциску окупило се 250.000 особа, што је био најпосећенији геј догађај у историји САД до тог тренутка. Највећа група на паради држала је велике плакате на којима су били [[Јосиф Стаљин]], [[Адолф Хитлер]], [[Иди Амин]], [[паљење крста|запаљени крст]], и [[Анита Брајант]]. Геј параде су и у другим градовима постале много посећеније. Учесници који су марширали на паради поноса у Њујорку узвикивали су „''Нема више Мајамија!''“. Хиљаде особа присуствовало је парадама у [[Сијетл]]у, Бостону, [[Кливленд]]у, и [[Атланта|Атланти]]. У [[Канзас Сити]]ју је одржана прва парада поноса на којој се окупило 30 особа.{{sfn|Fejes|2008|pp=153}} Највеће геј новине у [[Аустралија|Аустралији]] искористиле су гласање у округу Дејд као упозорење саветујући геј мушкарцима и лезбијкама у Аустралији да се више ангажују. Више од 300 људи одржало је бдење испред америчке амбасаде у Холандији, оптужујући америчку владу за неуспех да заштити људска права својих грађана. Четири хиљаде демонстраната у [[Шпанија|Шпанији]] је растерано гуменим мецима. Геј активисти у [[Париз]]у и [[Лондон]]у упозорили су да се сличне ствари могу десити и у њиховим градовима.{{sfn|Fejes|2008|pp=154}}
Ред 78:
 
=== Насиље ===
Две недеље након гласања, баштован који је радио за град Сан Франциско, Роберт Хилсбороу, избоден је 15 пута у груди и лице, а нападачи су му за време напада узвикивали „[[педер]]у“. Његова мајка и градоначелник Сан Франциска [[Џорџ Москоун]] окривили су реторику Аните Брајант за његову смрт, а 200.000 становника Сан Франциска придружио се демонстрацијама у спомен на њега. Мајка убијеног Роберта је поднела тужбу против Брајантове тражећи одштету од 5 милиона [[Амерички долар|долара]]. У тужби је тврдила да је један од нападача на њеног сина рекао: „Ево једног за Аниту“.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=319}} Госпођа Хилсбороу је такође изјавила: „Испочетка нисам много размишљала о кампањи Аните Брајант. Сада, када је мој син убијен, размишљам о њеној кампањи много. Свако ко жели да настави да ради такве ствари мора бити болестан. Крв мога сина је на њеним рукама.“{{sfn|Shilts||pp=163-164}} Тужба је одбачена у новембру 1977.<ref>„Anita Bryant Is Dropped As Defendant in Lawsuit“, ''Њујорк тајмс'', 18. новембар 1977, стр. 18</ref>
Неколико [[самоубиство|самоубистава]] је повезивано са кампањом, укључујући и самоубиство геј активисте [[куба]]нског порекла Овидија „Хербија“ Рамоса у Мајамију, који је био запањен одбојношћу друштва према хомосексуалцима. Он и неколико других геј активиста кубанског порекла су учествовали у контакт радио емисији у којој су људи говорили да хомосексуалци треба да буду депортовани, затворени у [[концентрациони логор|концентрационе логоре]], или погубљени. Рамос је извршио самоубиство неколико дана после емисије након што је рекао пријатељу: „Нисам знао да нас толико мрзе“.{{sfn|Young|1982|pp=53-54}} Још један геј активиста кубанског порекла, Маноло Гомез, отпуштен је са посла и тешко претучен након чега је одлучио да напусти Мајами.<ref name="rich"/> Геј активисти у [[Њу Орлеанс]]у су покушали спречити наступ Аните Брајант са „Попс оркестром“ из Њу Орлеанса повезујући локална самоубистава са њеном кампањом. Брајантова је на насиље одговорила речима: ''„Шокирана сам и тужна због чињенице да ико може и помослити да ја имам нешто с тим, али моја савест је чиста. Не могу бити одговорна за начин на који људи реагују на оно што се догодило у округу Дејд. Мој став није произашао из [[хомофобија|хомофобије]], већ из љубави према њима“''.<ref name="playboy"/>
 
Ред 92:
 
=== Минеаполис — Сент Пол ===
Само три недеље пре референдума у округу Дејд, државни закон који је штитио хомосексуалце од дискриминације у запошљавању, пружању јавних услуга и становању у [[Минесота|Минесоти]] је поражен. Неизгласавање закона је у великој мери последица напора ''Архиепископије Сент Пола и Минеаполиса''. Геј активисти су били потпуно изненађени оваквим исходом. Геј заједница у [[Градови близанци|Градовима близанцима]] је била много активнија него у Мајамију, а [[Минеаполис]] и [[Сент Пол]] су усвојили сличне законе три године раније. Државни сенатор [[Алан Спир]], први отворено [[геј]] мушкарац који је био изабран на јавну функцију у [[Сједињене Америчке Државе|САД]], назвао је исход гласања у сенату „победом оних са предрасудама“, а онда је отишао у своју канцеларију и плакао.<ref name="Clendinen316-317">{{harvnb|Clendinen|19891999|pp=316-317}}</ref> Група активиста напала је архиепископа недељу дана након гласања тако што су бацили чоколадну крем питу на њега за време говора док је примао „Националну награду братства“ од ''Националне конференције [[хришћани|хришћана]] и [[јевреји|Јевреја]]''.<ref name="Clendinen316-317"/>
 
[[Датотека:Anita Bryant Pie October 14 1977.jpg|мини|250п|Анита Брајант и Боб Грин на конференцији за штампу у [[Де Мојн]]у. Активиста из Минеаполиса, Том Хигис, љут због неизгласавања закона о забрани дискриминације, размазао јој је питу од јагода по лицу. Наредног дана, слика се појавила на насловној страни [[Њујорк тајмс]]а, наговештавајући национални пад популарности Брајантове.]]
 
Након „напада питом“ на архиепископа, двојица колега Алана Спира иронично су позвала Аниту Брајант да дође у Сент Пол и да обори уредбу о геј правима која је изгласана три године раније, најавивши да ће ''Спасите нашу децу'' отворити филијалу у граду. Локални активисти нису много размишљали о могућности пораза, а локалне геј групе су позивале геј мушкарце и лезбијке из Мајамија да се преселе у [[Минеаполис - Сент Пол]].{{sfn|Clendinen|19891999|pp=318}} У октобру 1977, Брајантова и њен муж су били у [[Де Мојн]]у у [[Ајова|Ајови]]. Дана [[14. октобар|14. октобра]], говорили су на конференцији за новинаре о њеном предстојећем концерту када је Том Хигинс, активиста повезан са организаторима у Минеаполису, дошао до ње и пред камерама јој размазао питу од [[јагода]] по лицу. Брајантова је била шокирана, погнула је главу и држала се за руке са Грином и молила за Хигинса. Иако је брзо промрмљала „Бар је била воћна пита“, на тренутке је јецала. Слика њеног лица прекривеног питом следећег дана се појавила на насловној страни Њујорк тајмса.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=328}}<ref>„Notes on People“, ''Њујорк тајмс'' (15. октобар 1977) стр. 1</ref>
 
Међутим, у децембру 1977, ''Баптистичка црква храма'' организовала је прикупљање потписа да се уредба о забрани дискриминације Сент Пола стави на референдум. Волонтери који су прикупљали потписе издржали су на температурама испод нуле и успели да прикупе више од 7.000 потписа. Њихов лидер, Ричард Ангвин, парох ''Баптистичке цркве храма'' изјавио је: „Не желим да живим у заједници која има поштовања према хомосексуалцима“.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=324}} Ангвин је користио исту стратегију која је кориштена у Мајамију. Џери Фолвел је одржао митинг на коме се требала појавити Брајантова, али ју је Грин заменио у последњем тренутку. На митингу је Ангвин рекао окупљенима: „Хомосексуалност је убилачки, ужасан, изопачен чин. У питању је [[грех]] и моћна пожуда која изазива зависност“.<ref name="Clendinen, стр. 327">{{harvnb|Clendinen|19891999|pp=327}}</ref><ref name="Fejes172-173">{{harvnb|Fejes||pp=172-173}}</ref>
 
Геј активисти у Сент Полу су такође позајмили тактику из Мајамија, преузевши од Џека Кемпбела листу донатора и неке стратегије. Међутим, слично као и у Мајамију, многи геј мушкарци и лезбијке у Сент Полу су оклевали да јавно саопште своју сексуалну оријентацију, тако да ни тврдње о дискриминацији нису озбиљно схватане. Већина активиста је била из Минеаполиса. Геј активисти су такође били подељени око стратегије, слично као и у Мајамију. Група под називом ''Грађани Сент Пола за људска права'' сматрала је референдум питањем грађанских и [[људска права|људских права]]. Радикалнија група хомосексуалаца под називом ''-{Target City Coalition}-'', која је организовала гађање архиепископа питом, сматрала га је борбом за сексуално ослобођење. Ова последња група је уграбила највише медијске пажње истицањем неких од „најкитњастијих“ делова геј заједнице.{{sfn|Fejes||pp=170-171}} Они су позвали у град [[Боб Кунст|Боба Кунста]] који је говорио о сексуалном ослобођењу и потреби да се допре до младих геј особа.
Ред 105:
 
=== Јуџин ===
Уредба која је усвојена у [[Јуџин (Орегон)|Јуџину]] наишла је на другачију стратегију обарања. Јуџин је био [[либерализам|либерални]] универзитетски град. Напоре за укидање уредбе предводила је домаћица Лини Грини која је одбацила [[библија|библијску]] реторику Брајантове и уместо тога тврдила да геј особе већ имају потребну законску заштиту и да су нови закони непотребни. Пошто је [[хомосексуалност]], како је тврдила, изабрани начин живота, хомосексуалци по њој нису били мањина и није им била потребна никаква заштита. Истовремено је тврдила да давање права хомосексуалцима може довести до тога да једном добију и право на [[истополни брак|склапање брака]] и усвајање деце.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=323}}{{sfn|Fejes|2008|pp=175}} Мада су геј активисти и њихови савезници имали другачију стратегију у Јуџину, успевши да региструју много нових гласача, уз, по први пут, значајно учешће [[лезбијка|лезбијки]] у кампањи, њихови противници су имали више волонтера и бољу стратегију. Већина њихових волонтера су били припадници [[конзервативизам|конзервативних]] цркава, а порука је била слична као и у претходним кампањама, међутим кампањи у Јуџину је недостајао сензационалистички аспект који су имале кампање у Мајамију и Сент Полу.{{sfn|Fejes|2008|pp=176-177}}
 
Још једном, са скоро две трећине гласова, уредба о геј правима је укинута. Анкете спроведене након гласања показале су да су либерални бирачи који нису били геј једноставно одбили да се појаве и гласају, а да су они који су се противили уредби били много више мотивисани.{{sfn|Fejes|2008|pp=177}}
Ред 123:
{{главни чланак|Бригсова иницијатива}}
 
Дан после референдума у округу Дејд, члан [[Представнички дом Калифорније|Представничког дома Калифорније]] [[Арт Агнос]], који је представљао делове [[Сан Франциско|Сан Франциска]] са високим процентом [[геј]] мушкараца и [[лезбијка|лезбијки]], одлучио је да не поднесе предлог ''закона о грађанским правима за хомосексуалце'' државном законодавству, оценивши да закон више нема никакву подршку.{{sfn|Shilts|1982|pp=160}} Сенатор [[Калифорнија|Калифорније]] [[Џон Бригс]] из [[Фулертон (Калифорнија)|Фулертона]] био је у маси са Анитом Брајант у ноћи када су објављени резултати референдума у округу Дејд.{{sfn|Shilts|1982|pp=154}} Бригс, који је имао амбиције да победи на изборима за гувернера Калифорније [[1978]], био је веома импресиониран излазношћу бирача. Када се вратио из [[Мајами]]ја, будући да није било закона о геј правима који би се могао оборити, Бригс је предложио закон о забрани запошљавања отворено геј наставника и других радника у државним школама. Иницијатива, чији је званични назив био „Предлог 6“, постала је много познатија као [[Бригсова иницијатива]]. Била је написана тако широко да је такође дозвољавала отпуштање свих запослених у државним школама који подржавају геј права, укључујући и гласање против ''Предлога 6'', без обзира на њихову [[сексуална оријентација|сексуалну оријентацију]]. Бригс је о иницијативи рекао: „Оно што желим је уклањање оних хомосексуалних наставника, који кроз реч, дело или мисао желе да буду хомосексуалци у јавности, и да увуку младу децу, коју је лако импресионирати, у свој начин живота“.{{sfn|Fejes|2008|pp=183}} Бригс је објавио свој предлог на степеницама [[Градска већница Сан Франциска|Градске већнице Сан Франциска]], након што је обавестио неколико локалних геј организација о својим намерама. Град је у претходној деценији имао велики прилив геј особа, које су чиниле четвртину популације са правом гласа.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=365}}
 
Геј активисти, узнемирени претњом по њихова права, суочили су се са потпредседником [[Волтер Мондали|Волтером Мондалијом]] на политичком скупу у Сан Франциску две недеље након најаве ''Предлога 6''. Мондали је изабран заједно са [[Џими Картер|Џимијем Картером]] [[1976]], а у кампањи су као један од главних приоритета наводили [[људска права]]. Мондали је на скупу требао одржати говор о [[Латинска Америка|Латинској Америци]]. Када су га геј активисти прекинули и тражили да се изјасни о њиховим проблемима, отишао је без одговора. Чланови [[Демократска странка (САД)|Демократске странке]] и либерални политичари у Сан Франциску су били бесни на геј активисте.{{sfn|Shilts|1982|pp=161}}
 
Бригс је назвао своју организацију „Калифорнија брани нашу децу“ ({{јез-ен|California Defend Our Children; CDOC}}) како би избегао правне проблеме са добротворном организацијом из [[Конектикат]]а. Организација је користила исте стратегије као и „Спасите нашу децу“, штампајући, између осталог, колаже новинских наслова који су повезивали хомосексуалност и [[педофилија|педофилију]]. С обзиром да је у исто време на референдуму био и предлог у вези [[смртна казна|смртне казне]], у промотивном материјалу кампање позивали су се бирачи да „делују сада како би заштитили своју породицу од опаких убица и одбранили своју децу од хомосексуалних учитеља“.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=381}} Бригс је поставио пастора Луа Шелдона на чело организације.
[[Датотека:CANov1978Prop6 sr.svg|мини|десно|200п|[[Бригсова иницијатива]], резултати по окрузима]]
Значајна разлика између Мајамија и Калифорније је била у томе што су и [[Лос Анђелес]] и Сан Франциско имали веома активну и видљиву геј заједницу. Оснивач ''Метрополитанске цркве'' свештеник [[Трој Пери]], који је почео своју каријеру као харизматични проповедник ''Цркве Божијег пророчанства'', али је избачен због тога што је био геј, прикупио је 100.000 долара за 16 дана.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=368}} [[Холивуд]]ске звезде [[Бет Мидлер|Бети Мидлер]], [[Лили Томлин]] и [[Ричард Прајор]] донирале су још 100.000 долара.{{sfn|Fejes|2008|pp=185}} У [[јануар]]у 1978. [[Харви Милк]] је преузео дужност супервизора Сан Франциска, поставши први [[каминг аут|отворено]] геј мушкарац који је био изабран на јавну функцију у Калифорнији. Бригс је промовисао своју иницијативу широм државе, одржавши низ јавних и телевизијских дебата са Милком који је био веома добро примљен од стране медија, због брзих досетки и због тога што је давао коментаре занимљиве за штампу. Милк је често био на насловној страни новина у Сан Франциску због ствари које је рекао, а говорио је и пред 350.000 учесника [[парада поноса|геј параде]] у Сан Франциску 1978. Сличне бројке су виђене и у Лос Анђелесу.<ref>Jacobs, John (26. јун 1978) „An Ecumenical Alliance on the Serious Side of 'Gay'“, ''Сан Франциско егзаминер'', стр. 3</ref>
 
Геј активисти су поново били подељени око стратегије. [[Дејвид Гудштајн]] и још неки геј мушкарци су платили рекламним агенцијама да пренесу њихову поруку, који је била фокусирана на претњу по приватност и права наставника. Гудштајн је у [[Адвокат (часопис)|Адвокату]] позвао геј особе да пусте професионалцима да покушају да победе.{{sfn|Fejes|2008|pp=197}} Међутим, напори дугогодишњих активиста као што је Морис Кајт, који је кренуо у шетњу државом како би промовисао одбацивање ''Бригсове иницијативе'', такође су били ефикасни. Жене су биле врло видљиве у кампањи, прикупивши исту количину новца као и мушкарци. Међутим, када је откривено да закон у Калифорнији захтева од свакога ко је дао више од 50 [[Амерички долар|долара]] за кампању да открије свој идентитет, већина донација је била од 49 долара, укључујући и једну од [[Рок Хадсон|Рока Хадсона]].{{sfn|Clendinen|19891999|pp=385}}
 
Због широке природе закона, који би дозволио отпуштање запослених у државним школама због тога како су гласали, или због изражавања мишљења у корист геј права, конзервативни [[Републиканска странка (САД)|републикански]] политичари су говорили против њега. Између осталих, бивши гувернер [[Роналд Реган]] је устао против иницијативе, рекавши да „Предлог 6 није потребан да заштити нашу децу. Ми имамо ту правну заштиту сада. Његова примена може бити веома скупа, а сама мера има потенцијал да изазове непотребне штетне последице по људе.“{{sfn|Clendinen|19891999|pp=387}} Реганова изјава је, готово преко ноћи, окренула [[јавно мњење]] против предлога. Геј активисти нису били оптимистични због претходних искустава, али су били изненађени када је на дан избора ''Бригсова иницијатива'' поражена са више од милион гласова разлике.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=389}}
 
== Утицај на Брајантову ==
Ред 154:
Баш као што је кампања коалиције „Спасите нашу децу“ била мотивација за конзервативне хришћане, била је такође и за геј и лезбијску политику. Професор Фред Фејес пише: „Док је [[Стоунволска револуција]] из [[1969]]. означила почетак модерног лезбијског и геј покрета, кампање из 1977. и 1978. донеле су појаву националне политички самосвесне лезбијске и геј заједнице.“{{sfn|Fejes|2008|pp=214}} Рађање политичког живота код геј мушкараца и лезбијки пружило је могућност за национално умрежавање, јер су Анита Брајант и они који су је пратили деловали као виртуелни [[громобран]], привлачећи колективни бес. Тридесет година након кампање, под покровитељством ''Библиотеке и архива Стоунвол'' одржана је изложба о догађајима везаним за кампању, изложба је приказана у ''Државној библиотеци округа Брауард''. Према кустосу изложбе, Брајантова се сматра „најбољом ствари која се десила покрету за геј права. Она и њена група су толико претерали да је то потпуно ојачало геј покрет.“<ref name="tanasychuk"/>
 
Политички активизам америчке геј заједнице трансформисан је појавом [[Сида|сиде]] почетком [[1980е|осамдесетих]] година. Када су геј мушкарци покушали да кроз успостављене политичке канале скрену пажњу на болест и када су наишли на ћутњу из владе, неки су почели користити тактике директне акције. [[Лери Крамер]] је [[1987]]. основао организацију ''-{AIDS Coalition to Unleash Power}-'', која је била одговор не само на владино умањивање или игнорисање озбиљности сиде у [[Сједињене Америчке Државе|Сједињеним Америчким Државама]], него и на стидљивост геј заједнице која није била довољно милитантна. Њихова прва акција је била марш на [[Администрација за храну и лекове|Администрацију за храну и лекове]] у [[Њујорк]]у у знак протеста због одлагања објављивања експерименталних лекова за третман [[ХИВ]]-а. Блокирали су саобраћај за време највеће гужве, због чега их је 17 ухапшено, а појавили су се и на вечерњим вестима.{{sfn|Clendinen|19891999|pp=547}} Ова организација је инспирисала формирање других сличних група за директну акцију попут [[Квир нација|Квир нације]], које су биле концентрисане на заштиту геј и лезбијских права.
 
== Напомене ==