Пинјин — разлика између измена

Ханју пинјин је одобрен [[11. фебруар]]а [[1958]]. године на петом засједању Свекинеске народне скупштине Народне Републике Кине. Тиме је замијењен запис „бопомофо“ као начин подучавања стандардног кинеског језика у континенталној Кини и [[кинески поштански систем романизације]]. [[Уједињене нације]] су на захтјев кинеске владе [[1979]]. године препоручиле свим својим чланицама ханју пинјин као стандардни систем [[Романизација|романизације]]. Године 1979. га је одобрила и [[Међународна организација за стандардизацију]] (ИСО) као начин романизације стандардног кинеског језика (ИСО-7098:1991). Након тога пинјин је потиснуо старе системе романизације, као што је Вејд-Џајлсов из 1859. године (надопуњен 1892. године), и [[јејл]]овску транскрипцију кинеског језика за енглеско говорно подручје, француску [[ЕФЕО]], те њемачку и бројне друге транскрипције које се данас ријетко користе. Године 2001. [[Влада Народне Републике Кине|Кинеска влада]] је изгласала закон о заједничком народном језику, који је дао правну основу за коришћење пинјина<ref>„-{Hanyu Pinyin system turns 50}-“, часопис „Стрејт тајмс“ ({{јез-енгл|Straits Times}}), од [[11. фебруар]]а 2008.</ref>.

 

# ˉ горњи тон (макрон)

# ˊ узлазни тон (акут)