Дулитлов напад — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 5:
==Позадина==
Након напада на Перл Харбур 7. децембра 1941, америчка јавност је била у стању шока. Нацији је хитно требало подићи морал некаквом побједом, макар симболичним узвраћањем ударца. Напад на Токио је изгледао као одлична идеја, али је проблем био у неколико хиљада километара између Јапана и најближе ваздушне луке из које су могли полетети амерички бомбардери. План који су у јануару 1942. заједно осмислили капетан Френсис Лоу и потпуковник [[Џејмс Х. Дулитл]] био је напад бомбардерима који ће полијетати с носача. Иако је та идеја у војним круговима дочекана с подсмијехом, план се неким чудом свидио заповједнику морнарице адмиралу Ернесту Џ. Кингу и заповједнику ваздушних снага генералу Хенрију Х. Арнолду.
Није постојала реална могућност полетања тешких [[бомбрадер]]а с носача, али је Лоу претпоставио (а Дулитл идеју здушно пригрлио) да би то било изведиво са средње тешким бомбрдерима. Избор је пао на двомоторац [[Б-25 Мичел]] и то његову нову, али добро тестирану верзију Б-25Б. Скинута је сва опрема које неће бити неопходна при бомбардовању (тако су стражње митраљеске куполе скинуте и замијењене са по два штапа, ради заваравања јапанских пилота) и додани су нови танкови за гориво како би се повећао домет авиона.
Дулитл се у међувремену дао у потрагу за добровољцима. Будући да је био дирнут национални понос то није био велик проблем, а Дулитл се усто, да би уверио све оне који су сумњичаво вртели главом на помисао о полијетању бомбардером с носача, обавезао да ће он лично пилотирати првим авионом, који ће имати најкраће залетиште.
На располагање су добили потпуно нов носач ЦВ-8 Хорнет којим је заповиједао капетан Марц А. Митсцхер, а зрачну заштиту им је требао пружити ЦВ-6 Ентерприсе. Након неколико мјесеци припрема, Хорнет 2.4.1942. коначно креће према Јапану са 16 бомбардера Б-25 на својој палуби, а пратњу му чине крстарице Салт Лаке Цитy (ЦА-25), Нортхамптон (ЦА-26), Винценнес (ЦА-44) и Насхвилле (ЦЛ-43) те 8 разарача и 2 танкера нужна за дуго путовање које им предстоји. Насред оцеана им се придружио и Ентерприсе којим заповиједа шеф треће флоте, адмирал (тада вице-адмирал) Wиллиам Халсеy главом. План је био да се приближе Јапану на 450-550 миља, одакле би бомбардери полетјели и након истовара бомби даље прослиједили на аеродроме у Кини. Али већ од почетка све је кренуло наопако. Пред зору 18. травња примијетили су јапански патролни брод и иако су га успјели уништити, нису знали јесу ли Јапанци послати радио поруку. Избор им није био једноставан јер су се налазили скоро 800 миља далеко од Јапана и, док су постојале реалне шансе да ће бомбардери стићи до Токија, приличито сигурно је било да неће успјети досећи кинеске аеродроме. С друге стране, једва су се чекали ријешити бомбардера који онако велики нису могли бити пребачени у унутрашњост брода (наравски да нису имали ни преклопива крила) и цијело вријеме пловидбе преко Пацифика су грезо стајали на палуби. Нису смјели рискирати да их нападне јапанска авијација док им се на палубама налазе огромни авиони пуни горива и бомби (Јапанци ће ускоро код Мидwаyа увидјети сву бол те ситуације ) и Доолиттле одлучује ипак кренути (што би се рекло – боље преурањена него никаква ). И он и пилоти што су га слиједили сада су требали учинити оно за што су се припремали мјесецима, а узлијетање бомбардера (макар и средњег) с носача је било бy но меанс једаноставан посао. Свака посада је имала помоћ Навy лаунцхинг оффицер-а (непреведиво ) који им је штопао тренутак када ће кренути да би били сигурни да ће до краја писте стићи точно када се брод подигне на валу, чиме се добива неколико додатних метара за сигурније полијетање. Ипак, сваки авион послије Доолиттлеа имао је по неколико метара дужи залет и на крају је свих 16 успјешно полетјело и запутило се према Јапану.
Сви авиони су успјели досећи Јапан и истоварити свој терет бомби од 225 кг изнад Токиа, Јокохаме и Нагоје, и наставити пут преко Источног кинеског мора, али је њихов учинак био више него скроман (између осталог, лакше је оштећен носач Рyухо). Као што се и очекивало, нити један авион није стигао до аеродрома у Кини. Један се успио спустити у Владивостоку гдје су посаду спасили Руси, а остали су једва стигли до кинеског копна гдје су се присилно спустили. Посаде из 14 од 16 авиона су преживјеле слијетање и на послијетку се, уз помоћ кинеских савезника, вратиле у САД. Посаде из преостала 2 авиона нису биле те среће - двојица су погинула при паду зракоплова, а осморица су завршили у јапанском заробљеништву. Сви су били мучени и осуђени на смрт, над тројицом је пресуда и извршена а један је подлегао глади и болести. Преживјела четворица су ослобођени у коловозу ‘45.
Што се тиче бродова који су судјеловали у акцији, Хорнет и Ентерприсе су се одмах након повратка у Пеарл Харбор требали упутити према југозападном Пацифику и придружити Леxингтону (ЦВ-2) и Yорктоwну (ЦВ-5) у битци у Кораљном мору, 7-8 свибња ’42. Будући да нису могли стићи на вријеме, ускоро су опозвани и упућени на сјеверозапад, према малом отоку званом Мидwаy. Ту су, заједно са набрзину покрпаним Yорктоwн-ом који се вратио из Кораљног мора, напокон добили праву задовољштину за Пеарл Харбоур (бy Слафко ). Тиме је заустављено јапанско напредовање на централном Пацифику, а у борбама око Гуадалцанала које су трајале између коловоза и просинца ’42 потопљено је шест од 16 бродова који су судјеловали у бомбардирању Токyа, укључујућу и носач Хорнет.
Строго гледано, Доолиттлеов напад је био тактички промашен и неуспјешно изведен. Сви бомбардери укључени у акцију су изгубљени а штета на јапанским војним циљевима била је занемарива (уосталом колику је штету уопће могло направити 16 средњих бомбардера?). С друге стране, када је у Америку допрла вијест да су бомбардирали Токyо завладала је права еуфорија и нација се извукла из депресије настале након Пеарл Харбора. Али било је и директне војне користи, итекакве. Јапанци су напад доживјели најприје као изненађење а потом као невиђену срамоту. Ни у сну се нису надали да би се Американци усудили напасти Јапан, и то главни град. Велик број јапанских авиона с пацифичких отока одмах је враћен натраг у обрану домовине – авиона који би Јапанцима у неким биткама итекако добро дошли. Осим тога, амерички напад је изиритирао јапанце до те мјере да су у бијесу направили можда и одлучујући погрешан корак. Адмирал Yамамото Исороку се желио осигурали од будућих напада, уништити америчке носаче и истовремено помакнути линију фронта даље од Јапанског оточја, што је било (има једна лијепа фраза, боље да је не преводим) ан унwисе овер-еxтенсион оф тхеир дефенсиве периметер и прекретница у рату за Пацифик.
{{commons|Doolittle Raid}}
| |||