Историјске теме у сликарству

Под сликањем историјских догађаја се у ширем смислу подразумева свако сликарство које представља неку историјску, религијску, митолошку или литерарну „причу“. У ужем смислу, посебно од почетка 19. века, сликарство историјских догађаја сматра се врстом сликарства која искључиво приказује догађаје из историје. У том случају реч је о „историјском сликарству“. У хијерархији сликарства сликање историјских догађаја је дуго времена заузимало истакнуто место. Оно је од сликара захтевало висок степен имагинације као и велику техничку вештину. Било је надређено сликарству портрета, жанр-сликарству, сликарству мртве природе и сликарству пејзажа јер се сматрало да се ове врсте баве „видљивом реалношћу“. Сценски наративне представе битака, ритуала и сличних радњи од најранијих времена играју важну улогу у свим културама. Нарочит подстрек сликарству историјских догађаја као ликовној уметности приповедања дало је хришћанство својим окретањем ка наративним приказима библијских садржаја и призора из живота светаца.

Сликарство историјских догађаја у смислу историјског сликарства може се посветити прошлости али и непосредним догађајима. Приказивање историјски значајних догађаја било је заступљено у свим културама (на пример римски мозаик којиприказује битку александра великог из Помпеје, прикази из палате карла великог или таписерија из Бајеа на којој је приказана битка код Хестингса).

О коришћењу сижеа из прошлости али са погледом на садашњост говори чувена слика заклетва Хорација Жака Луја Давида на којој је 1784. античка тема искоришћена као алузија за тренутно политичко стање у Француској. Када су приказивани догађаји из непосредне прошлости они су могли да се прикажу натуралистички или да се идеалистички уздигну на виши ниво. Пример за то је слика Сплав медуза Теодора жерикоа који је он насликао 1819. инспирисан једном поморском катастрофом.

Представе битака као посебна врста сликарства историјских догађаја била је незаменљива као медијум који служи за извештавање о догђајима из неког рата или као глорофикација тих догађаја. За то постоје многобројни примери још из старогрчког и римског сликарства. Са ренесансом је приказивање ратних сцена поново добило на значају као што то показују дела паола Учела, Пјера дела Франческе, Андреа Монтење, Микеланђела и других. Познат је пример Александрова битка А. Алтдорфера из 1528. године која је део једног циклуса који су различити сликари начинили за баварског војводу Вилхелма IV.

У бароко су историјски догађаји такође смештани у алегоријски контекст као што показују прикази појединих битака против Турака на мору и копну. Појавом Франсиска Гоје сликање историјских догађаја добило је један нови замах. Тако слика Стрељање побуњеника из 1814. године не показује више алегоријски узвишене сцене победе већ победници и побеђени у композицији заузимају исти део простора. До изражаја долази и ужас над ратним страхотама.

У 19. веку овај жанр сликарства доживљава стварни процват. Потреба да се историја сликом визуелно приближи посматрачу подстакла је сликаре као што су Франсоа Жерар, Антоан-Жан Грос, Вилхелм ф. Колбах, Карл Теодор Пилоти и друге да крену у потрагу за монументалном сликом која је осцилирала између натуралистичке прецизности и драматичног патоса.

У 20. веку уметници се само у појединачним и усамљеним случајевима посвећују сликању историјских догађаја. Само сликари који су се у ширем смислу речи држали фигуративности могли су да створе ликовне интрепертације историјских догађаја. То су на пример били Пабло Пикасо, Ото Дикс, Жорж Грос, Макс Бекман и други. У комунистичким земљама развио се социјалистички реализам, који је између осталог имао задатак да велича владајући режим. У новије време сликарство се ретко окреће историјским темама. Супротан пример је Октобарски циклус Герхарда Рихтера а глобалним променама више се бави фотографија и видео.