Историјске теме у сликарству — разлика између измена

нема резимеа измене
О коришћењу сижеа из прошлости али са погледом на садашњост говори чувена слика заклетва Хорација [[Жак Луј Давид|Жака Луја Давида]] на којој је [[1784]]. античка тема искоришћена као алузија за тренутно политичко стање у [[Француска|Француској]]. Када су приказивани догађаји из непосредне прошлости они су могли да се прикажу [[натурализам|натуралистички]] или да се идеалистички уздигну на виши ниво. Пример за то је слика ''[[Сплав медуза]]'' [[Теодор Жерико|Теодора Жерикоа]] који је он насликао [[1819]]. инспирисан једном поморском катастрофом.
 
Представе битака као посебна врста сликарства историјских догађаја била је незаменљива као медијум који служи за извештавање о догђајимадогађајима из неког рата или као глорофикација тих догађаја. За то постоје многобројни примери још из [[Старогрчко сликарство|старогрчког]] и [[Римско сликарство|римског сликарства]]. Са [[ренесанса|ренесансом]] је приказивање ратних сцена поново добило на значају као што то показују дела паола[[Паоло Учело|Паола Учела]], [[Пјеро дела Франческа|Пјера дела Франческе]], [[Андреа Монтење|Андреа Монтење]], [[Микеланђело|Микеланђела]] и других. Познат је пример Александрова битка А.[[Албрехт Алтдорфер|Албрехта Алтдорфера]] из [[1528]]. године која је део једног циклуса који су различити сликари начинили за [[Баварски војвода Вилхелм IV|баварског војводу Вилхелма IV]].
 
У бароко[[барок]]у су историјски догађаји такође смештани у [[алегорија|алегоријски]] контекст као што показују прикази појединих битака против [[Турци|Турака]] на мору и копну. Појавом [[Франсиско Гоја|Франсиска Гоје]] сликање историјских догађаја добило је један нови замах. Тако слика Стрељање[[3. мај побуњеника1808]] из [[1814]]. године не показује више алегоријски узвишене сцене победе већ победници и побеђени у композицији заузимају исти део простора. До изражаја долази и ужас над ратним страхотама.
 
У [[19. векувек]]у овај жанр сликарства доживљава стварни процват. Потреба да се историја сликом визуелно приближи посматрачу подстакла је сликаре као што су [[Франсоа Жерар]], [[Антоан-Жан Грос]], [[Вилхелм ф. Колбах]], [[Карл Теодор Пилоти]] и друге да крену у потрагу за монументалном сликом која је осцилирала између натуралистичке прецизности и драматичног патоса.
 
У [[20. векувек]]у уметници се само у појединачним и усамљеним случајевима посвећују сликању историјских догађаја. Само сликари који су се у ширем смислу речи држали фигуративности могли су да створе ликовне интрепертације историјских догађаја. То су на пример били [[Пабло Пикасо]], [[Ото Дикс]], [[Жорж Грос]], [[Макс Бекман]] и други. У [[комунизам|комунистичким]] земљама развио се [[социјалистички реализам]], који је између осталог имао задатак да велича владајући режим. У новије време сликарство се ретко окреће историјским темама. Супротан пример је ''[[Октобарски циклус]]'' [[Герхард Рихтер|Герхарда Рихтера]] а глобалним променама више се бави [[фотографија]] и видео.
 
[[категорија:сликарство]]