Краљевина Италија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Disambiguated: Фашистичка Италија → Италијанска Социјална Република |
м Робот: обликовање ISBN-а |
||
Ред 69:
Након уједињења, најјача политичка снага Италије били су либерали, јер су десничари били разједињени, а левица је још била у повојима, тако да је премијер постао либерал [[Марко Мингети]] који је успевао остати на власти, додворавајући се левичарима (национализацијом железнице). Након њега [[1876]]., на његово мјесто долази поново либерал [[Агостино Депретис]] и тиме је отпочело дуго раздобље либералних влада. То раздобље обележили су корупција, нестабилност владе, даљње осиромашење југа и крајње ауторитарни потези власти.
Депретис је почео да спроводи један експериментални политички програм, који је назвао ''трасформисмо'' (промене). По тој идеји, - места министара требало је да добијају умерени и стручни људи, који је требало да буду непартијски политичари. У стварности је овај план владавине добрих технократа био власт врло ауторитативних и јако корумпираних људи. На врло спорним изборима 1876., користећи методе притиска на кандидате, поново је победио Депретис. Након тога, како није имао озбиљније опозиције, владао је сам целом владом. За време његове владавине забрањена су јавна окупљања, а појединци који су сматрани опасним по власт осуђивани су на прогонство и затворе по врло удаљеним острвима. Међутим, Депретис је за време свог мандата, забранио робијање због дуга, увео је обавезно бесплатно основно школовање и укинуо дотад обавезну веронауку у основним школама.<ref>{{Cite book|last= Smith|first= Dennis Mack|authorlink= |coauthors= |title= Modern Italy; A Political History|year= 1997|url= |publisher= The University of Michigan Press|location= Ann Arbor|id= ISBN 978-0-472-10895-
Након избора одржаних [[1887]]., премијер је постао [[Франческо Криспи]] који је почео с активнијом спољном политиком. Основа његове политике била је јачање Италије као светске силе, пуно је улагао у војску и био поборник италијанског експанзионизма и савезништва са [[Немачко царство|Немачком]]. Италија се придружила [[Централне силе|Централним силама]] [[1882]]. заједно с [[Немачко царство|Немачком]] и [[Аустроугарска|Аустроугарском]]. Иако је и његов режим био ауторитаран, Криспи је спровео неке либералне реформе, попут здравства. За његовог мандата Италију је погодила велика криза, која се посебно осетила у пољопривреди.
Ред 89:
[[Датотека:Gabriele D'Annunzio.jpg|thumb|left|200px|Италијански националиста Габријеле Д'Анунцио, истакнути заговорник укључивања Италије у Први светски рат и каснији [[Ријека (град)|ријечки]] дуче]]
Снажно су погоршани односи и са [[Грчка|Грчком]], кад је Италија, због рата у Либији, превентивно окупирала острва [[Додеканез]]а (укључујући и острво [[Родос]]) са већинским [[Грци|грчким]] становништвом, који су номинално били под отоманским суверенитетом. Напетост је нарасла и због Албаније, око које су две земље имале опречне ставове.<ref>{{Cite book|last= Bosworth|first= RJB|authorlink= |coauthors= |title= Mussolini's Italy|year= 2005|url= |publisher= Allen Lane|location= New Work|id= ISBN 978-0-7139-9697-
Почетком [[1914]]., Италију је тресла политичка нестабилност, бројни протести и сукоби и генералнии штрајк. Иако је била чланица [[Централне силе|Централних сила]], Краљевина Италија ни након избијања [[Први светски рат|Првог светског рата]], није ушла у рат, већ је остала неутрална. Италијанско друштво било је дубоко подељено око рата: социјалисти су се противили рату и подржавали пацифизам, док су националисти попут [[Габријеле Д'Анунцио|Габријелеа Д'Анунзија]] и [[Луиђи Федерцони|Луиђија Федерцонија]], уз овај пут преобраћеног [[Бенито Мусолини|Мусолинија]] захтевали укључење Италије у рат. Националисти су на рат, гледали као могућност да Италија помоћу њега дође до територија [[Аустроугарска|Аустроугарске]] која су насељавали Италијани.
| |||