'''Миленко Вукомановић''' ([[9. новембар]] [[1867]], [[Светлић]], [[Крагујевац]]-[[4. фебруар]] [[1930]], [[Београд]]), је био српски [[историчар]].
Матурирао је [[1887]]. у [[Крагујевац|Крагујевцу]]. Са Техничког факултета [[Велика школа|Велике школе]] у Београду прешао је на [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофски факултет]], Група за општу и националну историју и [[земљопис]] и [[немачки језик]], на којој је [[1892]]. дипломирао. Радни век је, изузимајући краће прекиде, провео у Другој београдској гимназији где је [[1928]]. пензионисан.
Поред наставе бавио се научним и истраживачким радом, а његов обиман списатељски рад углавном је у облику забавно-књижевне [[лектира|лектире]], историјских прича и новинских занимљивости писаних скоро епским стилом. Његови радови из историје одликују се наглашеним [[патриотизам|патриотизмом]] али такође и критичким приступом изворима. Интересовао се за целокупну нашусрпску историју али највише за [[XIX век]], а посебно за [[Први српски устанак]]. Веома успешно је истраживао у руским архивама прикупивши драгоцену грађу за устанак и друге теме. Његово животно дело [[Карађорђе]], I–II (Београд, [[1907]].) исправило је многе нетачности и детаљно је расветлило историју устанка. Прикупљени материјал за трећу свеску пропао је у [[Русија|Русији]] где се затекао за време [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Страдали су и сви остали његови рукописи које је [[1915]]. окупатор спалио у Београду. Био је веома активан радник и на општем националном просвећењу као и на националној пропаганди у [[Босна|Босни]] и Русији.
