Тошић је, заједно са осталим члановима "Наше речи" показивао велико интересовање за догађаје у Југославији. Часопис је имао рубрику "Догађаји у Југославији" у којој су често објављивани коментари уз вести из земље. Заједно са Божидаром Влајићем написао је највећи број уводника (све уводнике је 2013. приредио Дејан Ђокић - "Несентиментални идеалисти: Десимир Тошић, Божидар Влајић и уводници часописа Наша реч. (Париз-Лондон 1948-1990)"), а писао је и бројне текстове. Учесник је састанка у Станстеду 1963. године на коме је настао први текст нацрта за Демократску алтернативу, чији коначан текст је објављен 1982. у Лондону. Објавио је следеће књиге: "Тоталитаризам и права човека" (1948), "Српски национални проблеми" (1952), "Адам (Прибићевић) као сељачки и национални идеолог" (1958), "Стварност против заблуда" (1997), "Снага и немоћ - наш комунизам 1945-1990" (1998), "О људима" (2000), "Ко је Милован Ђилас: дисидентство 1953-1995" (2003), "Демократска странка 1920-1941" (2006), "Личне белешке" (2007). Постхумно је објављена књига Тошићевих чланака "Критиком ка просвећивању" 2008. године. Посвећене су му две књиге: "Две годишњице Десимира Тошића" (2000) и "Храст слободе - Десимир Тошић" (2007). Добитник је награде "Константин Обрадовић" за 2004. годину за допринос култури људских права. Службени гласник установио је 2008. године награду "Десимир Тошић" за најбољу књигу из публицистике и за најбољу колумну, фељтон или серију текстова.
