Српско-византијски стил — разлика између измена

м
м
Као почетак епохе се могу узети [[Милутин Немањић|Милутинове]] цркве [[Црква светог мученика Христова Никите у Бањанима|светог Никите]] на [[Скопска Црна Гора|Скопској Црној Гори]] (подигнута пре [[1307]]) и [[Богородица Љевишка|Богородице Љевишке]] у [[Призрен]]у (подигнута [[1307]]), док се као њен крај могу узети цркве у [[Манастир Андрејаш|Андрејашу]] (подигнута [[1389]]), [[Драгобриља|Драгобриљи]] (подигнута [[1395]]) и [[Црколез]]у ([[1395]]). Међутим ове границе су само оквирне пошто има сакралних објеката који временски или географски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у ''Српско-византијском стилу''.
 
Основну особеност овог стила представља [[основа уписаногу облику уписанога крста]] са једним или пет [[Купола|кубе]]та, док се са [[запад]]не стране обично налази [[припрата]]. Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у [[Византијска архитектура|византијском стилу]], што се манифестује употребом [[Сива боја|сивог]] или [[Жута боја|жућкастог]] [[Камен|камења]] и [[Црвена боја|црвене]] [[Опека|опеке]] који су обично тако поређани, да стварају украсне шаре на [[Фасада|фасади]]. За разлику од ''Рашког стила'' и [[Златно доба српског сликарства|оригиналног фрескосликарства]] које га је пратило, грађевине ''Вардарског стила'' су украшене [[фреска]]ма које су рађене по узору на византијске рађене у том периоду.
 
Пред крај епохе српско-византијског стила у [[север]]ним деловима некадашњег [[Српско царство|Српског царства]] почео је да се развија тзв. ''[[Моравски стил]]'' који се преплитао са српско-византијским стилом у последњој четвртини [[XIV век]]а.