Гимназију и богословију завршио је у Љубљани као [[фрањевацфрањевци|фрањевачки]] ђак. По завршеном школовању постаје свештеник и служи по разним местима [[Крањска|Крањске]]. Познанство са бароном [[Жигмунд Цојс|Жигмундом Цојсом]], чувеним и заслужним [[меценагај Килније Мецена|меценом]] словеначких књижевника, био је важан догађај у Водниковом животу. Као и многе друге, Цојс је и Водника потстакао на јавни рад и обилато га помагао. На његово заузимање, Водник је прво издао календар (Велика пратика), а када је дошао у Љубљану (Љубљанске новице), прве словеначке новине. Календар је садржао забавно и поучно штиво за народ, поред неколико лаких и поучних песама, испеваних у народном духу. У Љубљани је Водник постао наставник, а за време [[Наполеон I Бонапарта|Наполеонове]]ове владе управитељ љубљанске гимназије. Његова књижевна делатност нарочито је плодна и разноврсна у доба [[Илирске провинцепровинције|Наполеонове Илирије]].
У време националног препорода, када почиње да се ствара права национална књижевност на народном језику, Водник се трудио да одговори тим потребама. Он је, као и [[Доситеј Обрадовић]], био практичног духа, подстрекач народне свести и просветитељ најширих народних слојева. Зато је с разлогом назван оцем словеначке књижевности. Издавао је новине и календаре, писао историју Крањске, словеначки буквар, граматику и речник, веронауку, француску граматику и списе из [[археологија|археологије]] и [[нумизматика|нумизматике]]. Тим својим радом Водник је будио патриотизам код свог народа и припремао га за културни препород.
Бавио се и [[песништвопоезија|песништвом]]м. Његове збирке песама су: „-{Pesmi za pokušino}-“ (''За покушај'') и „-{Pesmi za brambovce}-“ (''За домобранце''). То су просте и лаке песме, испеване кратким стихом и једноставним ритмом. Оне су поучне садржајем, родољубиве и каткад веселе. У рукопису је оставио превод [[Анакреон]]ових песама. Најзначајнија је његова песма „-{Ilirija oživljena}-“, пуна полета и родољубља, којом слави Наполеона као творца [[Илирија|Илирије]].
