Краљевина Италија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
||
Ред 49:
== Територија ==
Краљевина Италија сматрала је својом територијом цело подручје данашње Италије. Територијални раст краљевине вршио се под процесом [[уједињење Италије|уједињења Италије]] све до [[1870]]. године. Иако су данас у саставу Италије, [[Трст]] и [[Трентино-Јужни Тирол]] они нису били део краљевине све до [[1919]]. године. Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] и [[Версајски споразум|Версајског]] и [[Споразум у Сен Жермену (1919)|Сен-Жерменског споразума]], Краљевини Италији су припали [[Горица (град)|Горица]],
територије на цели
је препустио [[Независна Држава Хрватска|Павелићев режим]] и [[Црна Гора|Црну Гору]], [[Косово и Метохија|Косово]] и делове западне [[Република Македонија|Македоније]], и на делове [[Грчка|Грчке]] ([[Јонска острва]], [[Епир (историјска покрајина)|Епир]], [[Киклади]]).
Осим територија на Апенинском полуострву и оближњих острва, Краљевина Италија је имала неколико [[колонија]], [[протекторат]]а и марионатских држава, као што су [[Еритреја]], [[Сомалија]], [[Либија]], [[Етиопија]] (након 1936.) у [[Африка|Африци]] и [[Албанија|Албанију]] и делове
46 хектара у [[Тјенцин]]у ([[Кина]]).
Ред 71:
Депретис је почео да спроводи један експериментални политички програм, који је назвао ''трасформисмо'' (промене). По тој идеји, - места министара требало је да добијају умерени и стручни људи, који је требало да буду непартијски политичари. У стварности је овај план владавине добрих технократа био власт врло ауторитативних и јако корумпираних људи. На врло спорним изборима 1876., користећи методе притиска на кандидате, поново је победио Депретис. Након тога, како није имао озбиљније опозиције, владао је сам целом владом. За време његове владавине забрањена су јавна окупљања, а појединци који су сматрани опасним по власт осуђивани су на прогонство и затворе по врло удаљеним острвима. Међутим, Депретис је за време свог мандата, забранио робијање због дуга, увео је обавезно бесплатно основно школовање и укинуо дотад обавезну веронауку у основним школама.<ref>{{Cite book|last= Smith|first= Dennis Mack|authorlink= |coauthors= |title= Modern Italy; A Political History|year= 1997|url= |publisher= The University of Michigan Press|location= Ann Arbor|id= ISBN 978-0-472-10895-4}}</ref>
Након избора одржаних [[1887]]., премијер је постао [[Франческо Криспи]] који је почео с активнијом спољном политиком. Основа његове политике била је јачање Италије као светске силе, пуно је улагао у војску и био поборник италијанског експанзионизма и савезништва са [[Немачко царство|Немачком]]. Италија се придружила [[Централне силе|Централним силама]] [[1882]]. заједно с
[[Датотека:Sommer, Giorgio (1834-1914) - n. 3931 - Galleria V. E. (Milano).jpg|мини|200px|left|Галерија Виторио Емануел II у Милану, понос италијанске архитектуре свога времена(1865—1877.]]
==== Колонијализам ====
Ред 90:
Снажно су погоршани односи и са [[Грчка|Грчком]], кад је Италија, због рата у Либији, превентивно окупирала острва [[Додеканез]]а (укључујући и острво [[Родос]]) са већинским [[Грци|грчким]] становништвом, који су номинално били под отоманским суверенитетом. Напетост је нарасла и због Албаније, око које су две земље имале опречне ставове.<ref>{{Cite book|last= Bosworth|first= RJB|authorlink= |coauthors= |title= Mussolini's Italy|year= 2005|url= |publisher= Allen Lane|location= New Work|id= ISBN 978-0-7139-9697-5}}</ref>
Почетком [[1914]]., Италију је тресла политичка нестабилност, бројни протести и сукоби и генералнии штрајк. Иако је била чланица [[Централне силе|Централних сила]], Краљевина Италија ни након избијања
Италија је 1915. тајним [[лондонски уговор|споразумом у Лондону]] издала дојучерашње савезнике из
==== Ток рата ====
Иако је почетак ратног похода против Аустроугарске био успешан будући да је Италија имала бројчану предност, а аустроугарска војска била је распршена на фронтовима у Србији и Русији, та предност никад није до краја искориштена зато што је италијански командант [[Луиђи Кадорна]] инсистирао на директном нападу на Аустроугарску како би покушао окупирати словенско подручје и [[Љубљана|Љубљану]]. Овим нападом би Италијани дошли близу [[Беч]]а, али су свих једанаест напада пропали уз бројне жртве. Следеће године ([[1916]].), аустроугарска војска је у противофанзиви успела одбацити италијанску војску све до [[Верона|Вероне]] и [[Падова|Падове]].
[[Датотека:Carabineri in Palestine - cockhats.jpg|мини|270px|right|Италијански [[карабињери]] у Палестини]]
Након тога је италијанска војска у лето
неуспелих напада, на крају ипак успела заузети [[Горица (град)|Горицу]]. Склапањем [[Брест-литовски мир|Брест-литовског мира]] Централне силе су се отарасиле Русије, па су се немачке и аустроугарске снаге са већом жестином бациле у напад на Италију. Упркос почетним успесима, тај нови удар зауставила је италијанска војска код реке [[Пијава|Пијаве]].
Након бројних исцрпљујућих битака у којима се фронт практички није помицао, Аустроугарска се почела урушавати, тако да је потписано примирје [[11. новембар|11. новембра]] [[1918]]., чиме се завршио Први светски рат у којем је Краљевина Италија завршила као једна од победница.
Ред 105:
==== Послератна ситуација ====
[[Датотека:Council of Four Versailles.jpg|270px|мини|right|[[Виторио Орландо|Виторио Емануеле Орландо]] с [[Дејвид Лојд Џорџ|Дејвидом Лојдом Џорџом]], [[Жорж Клемансо|Жоржом Клемансоом]] и [[Вудро Вилсон|Вудроом Вилсоном]] на преговорима у [[Версај]]у]]
Након рата, италијански премијер [[Виторио Орландо|Виторио Емануеле Орландо]] састао се с британским премијером
На тим преговорима Италија је добила мало територија, јер је амерички председник Вилсон обећао слободу формирања властитих националних држава свим европским народима. Тако да након [[Версајски споразум|Версајског уговора]] није добила Далмацију и Албанију као што јој је раније обећано Лондонским споразумом. Италија је извисила при подели немачких афричких колонија, које су себи приграбиле Велика Британија и Француска. И поред свих тих чињеница председник владе Виторио Орландо потписао је Версајски уговор, што је довело до побуне против његове владе.
Ред 116:
[[Бенито Мусолини]] кренуо је у политику као припадник [[Италијанска социјалистичка партија|Италијанске социјалистичке партије]], али је из ње избачен [[1914]]. због своје отворене подршке рату против Аустрије. То је био његов велики обрт, јер се пре Првог светског противио регрутацији и окупацији Либије, а био је и уредник службених новина социјалистичке партије ''Аванти!''. Касније је основао своје властите новине ''[[Народ Италије (часопис)|Народ Италије]]'' у којима је позивао социјалисте и друге левичаре да подрже рат. Због жеље да придобију Италију на страну Антанте, Француска, Британија и Русија су финансијски помагале излажење тих новина.<ref name="autogenerated1984"/> Ове новине су касније постале фашистички гласник.
Након рата и Версајског уговора, Мусолини ствара свој борбени савез ''Фасци ди Комбатименто'' који се противио пацифизму Италијанске социјалистичке партије. Иако су фашисти у почетку нагињали левици и подржавали многе либералне идеје, [[15. април]]а [[1919]]. почињу с политичким насиљем нападајући канцеларије социјалистичког гласила ''Аванти!''. Након почетних неуспеха, Мусолини је реорганизовао ову групу, идеолошки се дистанцирао од левице и [[1921]]. претвара је у [[Национална фашистичка партија|Националну фашистичку партију]]. Његова партија је преузела од Д'Анунција бројна националистичка обележја, а сам Мусолини је променио своју изворну идеологију и почео подржавати Католичку цркву и престао да се противи монархији. Подршка фашистима је почела расти од
Либерал Ђиолити је добио изборе 1920., и постао премијер по пети пут, али његова влада је била врло слаба због јаке социјалистичке опозиције. Због тог је Ђиолити, додао на своју изборну листу 1921. године и Националну фашистичку партију, јер је помоћу њих хтео обуздати социјалисте. Како Ђиолити није успео скупити довољно мандата за коалицију, фашисти су заједно са социјалистима изгласали неповерење влади Ђиолитија. Мусолини је захваљујући бројним говорима, потплаћивању и застрашивању врло брзо постао доминантна особа у италијанској политици, придобијајући уз себе бројне друге политичаре.
Ред 155:
Мусолини је постао савезник Француске и Велике Британије против агресивне политике Нацистичке Њемачке. Тим стратешким савезом Мусолини хтио задобити њихову подршку, за колонизацију Етиопије. Након тога отпочео је [[Други италијанско-абисински рат]] у којим је Италија извршила нападе на Етиопију из [[Еритреја|Еритреје]] и [[Италијанска Сомалија|Италијанске Сомалије]]. Етиопија је заузета у мају [[1936]]. након тог отпочела је колонизација те брдовите земље, покушана педесет година раније. Ипак због тог је Италија убрзо изолована у [[Друштво народа|Друштву народа]], а Француска и Велика Британија су прекинуле савезништво с Мусолинијем.
У Европи је Муссолини 1923. заузео грчки острво [[Крф]], што је био део његовог плана за заузимање Грчке. Упркос губитка Крфа, Грчка није ушла у рат с Италијом. Две године касније, Италија је присилила Албанију да постане италијански протекторат, што је такође био део плана о даљем продору у Грчку преко [[Епир (историјска покрајина)|Епира]]. Фашистима је заузимање
Након што је Немачка припојила [[Чехословачка|Чехословачку]], Мусолини је одлучио заузети Албанију. Дана 7. априла Италија је напала Албанију коју је заузела након краће борбе. Албански парламент је крунисао Виктора Емануела III за краља Албаније.
Ред 172:
[[Инвазија на Пољску (1939)|Нападом Немачке]] на [[Пољска|Пољску]] у септембру [[1939]]. започео је [[Други светски рат]] у
којем се Италија није одмах придружила Немачкој, него је чекала неутрализацију Француске. Тек је у време [[битка за Француску|битке за Француску]] [[10. јун]]а [[1940]]. ушла у рат, објавивши рат Француској и Великој Британији, испунивши тако уговорне обавезе из Челичног пакта. Италија се надала да ће повратити [[Савоја|Савоју]], [[Корзика|Корзику]] и [[Ница|Ницу]], а и да ће моћи преотети француске колоније [[Тунис]] и [[Алжир]]. Али се гадно разочарала, кад је Немачка потписала примирје с генералом [[Филип Петен|Филипом Петеном]], и пристала на оснивање [[Вишијевска Француска|Вишијевске Француске]], која је задржала све.
Највећа снага италијанске војске била је [[Италијанска краљевска ратна морнарица|Краљевска ратна морнарица]] у коју је Италија годинама инвестирала, и која је тад била четврта морнарица по снази своје флоте на свету. Британска морнарица стационирана на Медитерану ([[Малта]], [[Александрија]], [[Гибралтар]]) изненадно је [[Напад на Таранто|напала авионима италијанску флоту]]
Италијанска војска је у складу са стратегијом Тројног пакта напала британски [[Египат]]
Након [[Савезничка инвазија Сицилије|Савезничке инвазије Сицилије]] [[10. јул]]а
=== Бадољова влада ===
Због општег друштвеног расула и тешких пораза, Мусолини је у лето 1943. изгубио подршку чак и у редовима властитог покрета. Први корак у његовом паду било је његово смењивање с места председника Фашистичке партије [[24. јул]]а [[1943]]. Два дана касније [[26. јул]]а
Ипак, Мусолинијева ера у Италији се није завршила, будући да су га немачки падобранци под вођством [[Ото Скорцени|Ота Скорценија]] спасили из планинског хотела где је био затворен. Пребачен је на север где је основао у [[Сало (Италија)|Салоу]] на језеру [[Гарда (језеро)|Гарда]] [[Италијанска Социјална Република|Италијанску Социјалну Републику]] коју су заправо контролисали Немци уз све слабију подршку задртих италијанских фашиста.
Ред 186:
Након тога у Италији се распламсао и покрет отпора, од грађанске непослушности, демонстрација, попут оних из Рима 1943, против немачких окупационих снага, до бројних [[италијански партизани|партизанских]] јединица које су осниване широм Италије, а које су добрим делом водили комунисти или социјалисти.
Мусолинија су на крају заробили [[италијански партизани]] из прокомунистичке бригаде Гарибалди док је покушавао побећи из земље у [[Швајцарска|Швајцарску]] [[27. април]]а [[1945]]. Већ следећег дана [[28. април]]а је стрељан након кратког суђења. Након тога његов леш и леш његове љубавнице Кларе Петачи уз 15 других стрељаних фашиста (махом министара из његове владе) изложен је у [[Милано|Милану]], где их је руља унаказила. Тела су на крају обешена на тргу Бабила и јавно показана као реакција на патње италијанског народа под фашистичким режимом. Последње веће немачке снаге предале су се [[2. мај]]а
=== Распад Краљевине Италије ===
Ред 193:
Чак и пре доласка фашизма, на монархију се гледало као на промашај и историјски анахронизам, јер је Италија остала подељена између богатог севера и сиромашног југа. Након пада фашизма поновно се пробудио италијански републикански покрет, а италијански комунисти постали су друга политичка снага у земљи, и захтевали преобликовање земље у духу социјализма.
Након абдикације Виктора Емануела III [[1946]]. године, његов син и нови краљ [[Умберто II]] је под претњом грађанског рата, био присиљен расписати референдум о будућности монархије. Након референдума на којем је 54% гласача гласало за републику, [[2. јун]]а
== Краљеви Италије ==
Ред 199:
{{Главни чланак|Краљ Италије}}
* [[Виторио Емануеле II Савојски|Виктор Емануел II]] ([[1861]]—[[1878]])
* [[Умберто I]] (
* [[Виторио Емануеле III Савојски|Виктор Емануел III]] (
* [[Умберто II]] (
== Ратови ==
|