Краљевина Италија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 49:
 
== Територија ==
Краљевина Италија сматрала је својом територијом цело подручје данашње Италије. Територијални раст краљевине вршио се под процесом [[уједињење Италије|уједињења Италије]] све до [[1870]]. године. Иако су данас у саставу Италије, [[Трст]] и [[Трентино-Јужни Тирол]] они нису били део краљевине све до [[1919]]. године. Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] и [[Версајски споразум|Версајског]] и [[Споразум у Сен Жермену (1919)|Сен-Жерменског споразума]], Краљевини Италији су припали [[Горица (град)|Горица]], [[Трст]], [[Истра]], [[Кварнер]]ска острва ([[Црес]], [[Лошињ]]) [[Задар]] и [[Далмација|далматинска]] острва [[Вис (острво)|Вис]], [[Ластово]], [[Палагружа (острво)|Палагружа]], као и град [[Задар]]. [[Ријека (град)|Ријека]] је припојена Италији [[1922]]. након [[Габријеле Д'Анунцио|Д'Анунциовог]] упада. За време [[Други светски рат|Другог светског рата]] Краљевина Италија је проширила своју територију у [[Словенија|Словенији]] до [[Љубљана|Љубљане]] и [[Сава|Саве]]. На источној [[Јадранско море|Јадранској]] обали је проширила своје
територије на цели [[Кварнер]], а посредно је проширила своју власт на целу Далмацију које јој
је препустио [[Независна Држава Хрватска|Павелићев режим]] и [[Црна Гора|Црну Гору]], [[Косово и Метохија|Косово]] и делове западне [[Република Македонија|Македоније]], и на делове [[Грчка|Грчке]] ([[Јонска острва]], [[Епир (историјска покрајина)|Епир]], [[Киклади]]).
 
Осим територија на Апенинском полуострву и оближњих острва, Краљевина Италија је имала неколико [[колонија]], [[протекторат]]а и марионатских држава, као што су [[Еритреја]], [[Сомалија]], [[Либија]], [[Етиопија]] (након 1936.) у [[Африка|Африци]] и [[Албанија|Албанију]] и делове [[Грчка|Грчке]] ([[Крф]] и острва [[Додеканез]]) у [[Европа|Европи]] и једну малу енклаву од
46 хектара у [[Тјенцин]]у ([[Кина]]).
 
Ред 71:
Депретис је почео да спроводи један експериментални политички програм, који је назвао ''трасформисмо'' (промене). По тој идеји, - места министара требало је да добијају умерени и стручни људи, који је требало да буду непартијски политичари. У стварности је овај план владавине добрих технократа био власт врло ауторитативних и јако корумпираних људи. На врло спорним изборима 1876., користећи методе притиска на кандидате, поново је победио Депретис. Након тога, како није имао озбиљније опозиције, владао је сам целом владом. За време његове владавине забрањена су јавна окупљања, а појединци који су сматрани опасним по власт осуђивани су на прогонство и затворе по врло удаљеним острвима. Међутим, Депретис је за време свог мандата, забранио робијање због дуга, увео је обавезно бесплатно основно школовање и укинуо дотад обавезну веронауку у основним школама.<ref>{{Cite book|last= Smith|first= Dennis Mack|authorlink= |coauthors= |title= Modern Italy; A Political History|year= 1997|url= |publisher= The University of Michigan Press|location= Ann Arbor|id= ISBN 978-0-472-10895-4}}</ref>
 
Након избора одржаних [[1887]]., премијер је постао [[Франческо Криспи]] који је почео с активнијом спољном политиком. Основа његове политике била је јачање Италије као светске силе, пуно је улагао у војску и био поборник италијанског експанзионизма и савезништва са [[Немачко царство|Немачком]]. Италија се придружила [[Централне силе|Централним силама]] [[1882]]. заједно с [[Немачко царство|Немачком]] и [[Аустроугарска|Аустроугарском]]. Иако је и његов режим био ауторитаран, Криспи је спровео неке либералне реформе, попут здравства. За његовог мандата Италију је погодила велика криза, која се посебно осетила у пољопривреди.
[[Датотека:Sommer, Giorgio (1834-1914) - n. 3931 - Galleria V. E. (Milano).jpg|мини|200px|left|Галерија Виторио Емануел II у Милану, понос италијанске архитектуре свога времена(1865—1877.]]
==== Колонијализам ====
Ред 90:
 
Снажно су погоршани односи и са [[Грчка|Грчком]], кад је Италија, због рата у Либији, превентивно окупирала острва [[Додеканез]]а (укључујући и острво [[Родос]]) са већинским [[Грци|грчким]] становништвом, који су номинално били под отоманским суверенитетом. Напетост је нарасла и због Албаније, око које су две земље имале опречне ставове.<ref>{{Cite book|last= Bosworth|first= RJB|authorlink= |coauthors= |title= Mussolini's Italy|year= 2005|url= |publisher= Allen Lane|location= New Work|id= ISBN 978-0-7139-9697-5}}</ref>
Почетком [[1914]]., Италију је тресла политичка нестабилност, бројни протести и сукоби и генералнии штрајк. Иако је била чланица [[Централне силе|Централних сила]], Краљевина Италија ни након избијања [[Први светски рат|Првог светског рата]], није ушла у рат, већ је остала неутрална. Италијанско друштво било је дубоко подељено око рата: социјалисти су се противили рату и подржавали пацифизам, док су националисти попут [[Габријеле Д'Анунцио|Габријелеа Д'Анунзија]] и [[Луиђи Федерцони|Луиђија Федерцонија]], уз овај пут преобраћеног [[Бенито Мусолини|Мусолинија]] захтевали укључење Италије у рат. Националисти су на рат, гледали као могућност да Италија помоћу њега дође до територија [[Аустроугарска|Аустроугарске]] која су насељавали Италијани.
 
Италија је 1915. тајним [[лондонски уговор|споразумом у Лондону]] издала дојучерашње савезнике из [[Централне силе|Централних сила]] и придружила се [[Антанта|Антанти]], због обећаних територија Аустроугарске где су живели Италијани, бројних делова источне обале Јадрана и део немачких колонија у Африци. Ова одлука одушевљено је дочекана у редовима националиста и империјалиста, али су против ње били либерали, и сам либерални премијер [[Ђовани Ђиолити]].<ref name="autogenerated1984">Clark, Martin. 1984. ''Modern Italy: 1871-1982.'' London and New York: Longman Group UK Limited</ref>
 
==== Ток рата ====
Иако је почетак ратног похода против Аустроугарске био успешан будући да је Италија имала бројчану предност, а аустроугарска војска била је распршена на фронтовима у Србији и Русији, та предност никад није до краја искориштена зато што је италијански командант [[Луиђи Кадорна]] инсистирао на директном нападу на Аустроугарску како би покушао окупирати словенско подручје и [[Љубљана|Љубљану]]. Овим нападом би Италијани дошли близу [[Беч]]а, али су свих једанаест напада пропали уз бројне жртве. Следеће године ([[1916]].), аустроугарска војска је у противофанзиви успела одбацити италијанску војску све до [[Верона|Вероне]] и [[Падова|Падове]].
[[Датотека:Carabineri in Palestine - cockhats.jpg|мини|270px|right|Италијански [[карабињери]] у Палестини]]
Након тога је италијанска војска у лето [[1916]]., организовала противофанзиву, те је након низа
неуспелих напада, на крају ипак успела заузети [[Горица (град)|Горицу]]. Склапањем [[Брест-литовски мир|Брест-литовског мира]] Централне силе су се отарасиле Русије, па су се немачке и аустроугарске снаге са већом жестином бациле у напад на Италију. Упркос почетним успесима, тај нови удар зауставила је италијанска војска код реке [[Пијава|Пијаве]].
Након бројних исцрпљујућих битака у којима се фронт практички није помицао, Аустроугарска се почела урушавати, тако да је потписано примирје [[11. новембар|11. новембра]] [[1918]]., чиме се завршио Први светски рат у којем је Краљевина Италија завршила као једна од победница.
Ред 105:
==== Послератна ситуација ====
[[Датотека:Council of Four Versailles.jpg|270px|мини|right|[[Виторио Орландо|Виторио Емануеле Орландо]] с [[Дејвид Лојд Џорџ|Дејвидом Лојдом Џорџом]], [[Жорж Клемансо|Жоржом Клемансоом]] и [[Вудро Вилсон|Вудроом Вилсоном]] на преговорима у [[Версај]]у]]
Након рата, италијански премијер [[Виторио Орландо|Виторио Емануеле Орландо]] састао се с британским премијером [[Дејвид Лојд Џорџ|Дејвидом Лојдом Џорџом]], француским председником [[Жорж Клемансо|Жоржом Клемансоом]] и америчким председником [[Вудро Вилсон|Вудроом Вилсоном]] у [[Версај]]уВерсају на разговорима о будућим границама Европе.
 
На тим преговорима Италија је добила мало територија, јер је амерички председник Вилсон обећао слободу формирања властитих националних држава свим европским народима. Тако да након [[Версајски споразум|Версајског уговора]] није добила Далмацију и Албанију као што јој је раније обећано Лондонским споразумом. Италија је извисила при подели немачких афричких колонија, које су себи приграбиле Велика Британија и Француска. И поред свих тих чињеница председник владе Виторио Орландо потписао је Версајски уговор, што је довело до побуне против његове владе.
Ред 116:
[[Бенито Мусолини]] кренуо је у политику као припадник [[Италијанска социјалистичка партија|Италијанске социјалистичке партије]], али је из ње избачен [[1914]]. због своје отворене подршке рату против Аустрије. То је био његов велики обрт, јер се пре Првог светског противио регрутацији и окупацији Либије, а био је и уредник службених новина социјалистичке партије ''Аванти!''. Касније је основао своје властите новине ''[[Народ Италије (часопис)|Народ Италије]]'' у којима је позивао социјалисте и друге левичаре да подрже рат. Због жеље да придобију Италију на страну Антанте, Француска, Британија и Русија су финансијски помагале излажење тих новина.<ref name="autogenerated1984"/> Ове новине су касније постале фашистички гласник.
 
Након рата и Версајског уговора, Мусолини ствара свој борбени савез ''Фасци ди Комбатименто'' који се противио пацифизму Италијанске социјалистичке партије. Иако су фашисти у почетку нагињали левици и подржавали многе либералне идеје, [[15. април]]а [[1919]]. почињу с политичким насиљем нападајући канцеларије социјалистичког гласила ''Аванти!''. Након почетних неуспеха, Мусолини је реорганизовао ову групу, идеолошки се дистанцирао од левице и [[1921]]. претвара је у [[Национална фашистичка партија|Националну фашистичку партију]]. Његова партија је преузела од Д'Анунција бројна националистичка обележја, а сам Мусолини је променио своју изворну идеологију и почео подржавати Католичку цркву и престао да се противи монархији. Подршка фашистима је почела расти од [[1921]]., а многи официри италијанске војске који су подржавали фашисте искористили су свој положај за контрареволуционарне нападе на социјалисте.
 
Либерал Ђиолити је добио изборе 1920., и постао премијер по пети пут, али његова влада је била врло слаба због јаке социјалистичке опозиције. Због тог је Ђиолити, додао на своју изборну листу 1921. године и Националну фашистичку партију, јер је помоћу њих хтео обуздати социјалисте. Како Ђиолити није успео скупити довољно мандата за коалицију, фашисти су заједно са социјалистима изгласали неповерење влади Ђиолитија. Мусолини је захваљујући бројним говорима, потплаћивању и застрашивању врло брзо постао доминантна особа у италијанској политици, придобијајући уз себе бројне друге политичаре.
Ред 155:
Мусолини је постао савезник Француске и Велике Британије против агресивне политике Нацистичке Њемачке. Тим стратешким савезом Мусолини хтио задобити њихову подршку, за колонизацију Етиопије. Након тога отпочео је [[Други италијанско-абисински рат]] у којим је Италија извршила нападе на Етиопију из [[Еритреја|Еритреје]] и [[Италијанска Сомалија|Италијанске Сомалије]]. Етиопија је заузета у мају [[1936]]. након тог отпочела је колонизација те брдовите земље, покушана педесет година раније. Ипак због тог је Италија убрзо изолована у [[Друштво народа|Друштву народа]], а Француска и Велика Британија су прекинуле савезништво с Мусолинијем.
 
У Европи је Муссолини 1923. заузео грчки острво [[Крф]], што је био део његовог плана за заузимање Грчке. Упркос губитка Крфа, Грчка није ушла у рат с Италијом. Две године касније, Италија је присилила Албанију да постане италијански протекторат, што је такође био део плана о даљем продору у Грчку преко [[Епир (историјска покрајина)|Епира]]. Фашистима је заузимање [[Крф]]аКрфа било важно због тога јер је то острво био дуго времена у поседу [[Млетачка република|Млетачке републике]] као и остала јонска острва. Муссолини је будно пратио и догађаје у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] на чије обалне территорије је имао претензије. У циљу дестабилизације Југославије је 1929., одобрио политички егзил хрватском екстремном националисти [[Анте Павелић|Анти Павелићу]], касније је његова фашистичка влада финансијски и организационо у опремању и увежбавању Павелићевих [[усташе|усташа]]. Ипак, најзначајнији предратни војни ангажман фашистичког режима била је интервенција 1936. у у [[Шпански грађански рат|Шпанском грађанском рату]] на страни профашистичког пучистичког генерала [[Франсиско Франко|Франсиска Франка]], а против социјалистичко-републиканске владе. Италија је шпанским националистима послала бројне авионе, оружје и преко 60.000 војника. Овај рат је помогао увежбавање италијанске војске, а такође је служио и побољшању односа с Црквом. Шпанским националистима помагала је и [[Адолф Хитлер|Хитлерова]] Немачка, тако да је ово био први рат у којем су се поновно заједно бориле италијанске и немачке снаге још од [[Аустријско-пруски рат|Аустријско-пруског рата]]. Италија је хтела искористити ситуацију у Шпанији како би проширила свој утицај на Средоземљу, па је у ово време изградила многе ратне бродове како би учврстила свој положај.
 
Након што је Немачка припојила [[Чехословачка|Чехословачку]], Мусолини је одлучио заузети Албанију. Дана 7. априла Италија је напала Албанију коју је заузела након краће борбе. Албански парламент је крунисао Виктора Емануела III за краља Албаније.
Ред 172:
[[Инвазија на Пољску (1939)|Нападом Немачке]] на [[Пољска|Пољску]] у септембру [[1939]]. започео је [[Други светски рат]] у
којем се Италија није одмах придружила Немачкој, него је чекала неутрализацију Француске. Тек је у време [[битка за Француску|битке за Француску]] [[10. јун]]а [[1940]]. ушла у рат, објавивши рат Француској и Великој Британији, испунивши тако уговорне обавезе из Челичног пакта. Италија се надала да ће повратити [[Савоја|Савоју]], [[Корзика|Корзику]] и [[Ница|Ницу]], а и да ће моћи преотети француске колоније [[Тунис]] и [[Алжир]]. Али се гадно разочарала, кад је Немачка потписала примирје с генералом [[Филип Петен|Филипом Петеном]], и пристала на оснивање [[Вишијевска Француска|Вишијевске Француске]], која је задржала све.
Највећа снага италијанске војске била је [[Италијанска краљевска ратна морнарица|Краљевска ратна морнарица]] у коју је Италија годинама инвестирала, и која је тад била четврта морнарица по снази своје флоте на свету. Британска морнарица стационирана на Медитерану ([[Малта]], [[Александрија]], [[Гибралтар]]) изненадно је [[Напад на Таранто|напала авионима италијанску флоту]] [[1940]]. стационирану у луци [[Таранто]] чиме је унела страх међу Италијане, тако да је након тога италијанска морнарица, била у сталној дефанзиви. Даљим ратним операцијама британска морнарица нанела је озбиљне ударце италијанској морнарици, нарочито након [[битка код рта Матапан|битке код рта Матапана]], кад су потопљене крстарице Пола, Зара и Фиуме чиме је уништена највећа предност Италије. Инфериорност Италије у односу на Немачку први пут се јасно видела у [[Грчко-италијански рат|Грчко-италијанском рату]] (1940—1941) који је завршио поразом за лоше опремљену италијанску војску, која је запела у брдима [[Епир (историјска покрајина)|Епира]]. Стање се променило тек кад је Немачка ушла заједно с Италијом у нови ратни поход на подручје [[Балканско полуострво|Балкана]], тад је уништена [[Краљевина Југославија]], на чијем је подручју су основане марионетске државе; [[Љубљанска покрајина]] [[Леон Рупник|Леона Рупника]], [[Независна Држава Хрватска]] [[Анте Павелић|Анта Павелића]], [[Независна Држава Црна Гора]] [[Секула Дрљевић|Секуле Дрљевића]] и [[Италијанска инвазија Албаније|Краљевина Албанија]] које су биле италијанске и немачке марионетске државе, док је у [[Војна управа у Србији|окупираној Србији]] постављена марионетска влада [[Милан Недић|Милана Недића]]. Краљевина Италија је поставила свог принца [[Ајмоне, војвода од Аосте|Ајмонеа]] из [[Династија Савоја|Савојске династије]] као краља Независне Државе Хрватске, и припојила себи велики део [[Далмација|Далмације]] и бројна хрватска острва. Након успостављања војне контроле над источном обалом Јадрана и војне контроле над Албанијом, Црном Гором и Грчком, Италија је у потпуности контролисала [[Јадранско море|Јадранско]], [[Јонско море|Јонско]] и [[Егејско море|Егејско]] море.
 
Италијанска војска је у складу са стратегијом Тројног пакта напала британски [[Египат]] [[1940]], али је убрзо одбачена назад у Либију. На то је ускочила Немачка и послала свој [[Немачки афрички корпус]] под командом генерала [[Ервин Ромел|Ервина Ромела]] да појача притисак на Египат и пресече савезничку комуникацију [[Суецки канал|Суецким каналом]]. На афричком бојишту највише је подбацила Италијанска краљевска морнарица која није била у стању због сталних британских напада на транспортне конвоје осигурати довољни дотур ратног материјала својим и немачким јединицама. Упркос укорењеном мишљењу о кукавичлуку италијанске војске, - мора се признати да се и она храбро борила, као нпр. италијанска падобранска бригада која је успешно задржала Британце и Французе за време [[Прва битка код Ел Аламејна|прве битке код Ел Аламејна]], или одред [[људи-жабе|људи-жаба]] који је смело извео напад на луку у [[Александрија|Александрији]]. На папиру је 1942. Италија држала велике делове територија широм Средоземља и Црвеног мора. Упркос великом територијалном проширењу, Италијанско царство почело се урушавати због привредног колапса, јер италијанска привреда није могла издржати толики напор рата и окупације врло удаљених земаља. Италију су тешко погађала и велика разарања индустријскиих погона које су изазвала [[Савезници у Другом светском рату|савезничка]] бомбардовања, све већи недостатак сировина, а и бројни порази на бојном пољу. И поред Ромелових почетних успеха, [[северноафрички фронт|поход у северној Африци]] почео се ломити крајем 1942. године, а у потпуности је пропао губитком Туниса и повлачењем задњих немачких и италијанских снага на [[Сицилија|Сицилију]] [[1943]].
 
Након [[Савезничка инвазија Сицилије|Савезничке инвазије Сицилије]] [[10. јул]]а [[1943]]., отпочело је убрзано урушавање фашизма. Савезничко напредовање на Сицилији на тренутак су зауставиле немачке снаге, али је Сицилија пала већ [[17. август]]а [[1943]]. Након пада Сицилије, Савезници су се [[Савезничка инвазија Италије|искрцали у Италији]] у септембру 1943. и наставили продор према Напуљу и Барију, а Мусолинијев фашистички режим постао је потпуно зависан од немачких снага, јер су италијанске јединице постале потпуно деморализоване.
 
=== Бадољова влада ===
Због општег друштвеног расула и тешких пораза, Мусолини је у лето 1943. изгубио подршку чак и у редовима властитог покрета. Први корак у његовом паду било је његово смењивање с места председника Фашистичке партије [[24. јул]]а [[1943]]. Два дана касније [[26. јул]]а [[1943]]. краљ Виктор Емануел III службено је сменио Мусолинија са места премијера, а на његово место поставио генерала [[Пјетро Бадољо|Пјетра Бадоља]]. Одмах након аудијенције код краља Мусолини је ухапшен. Бадољова влада укинула је сва обележја фашистичког режима забраном рада Фашистичког покрета. Италија је тада потписала [[Капитулација Италије|примирје]] са савезничким војним снагама, а Краљевина Италија се придружила Савезницима у борби против [[Трећи рајх|Трећег рајха]].
 
Ипак, Мусолинијева ера у Италији се није завршила, будући да су га немачки падобранци под вођством [[Ото Скорцени|Ота Скорценија]] спасили из планинског хотела где је био затворен. Пребачен је на север где је основао у [[Сало (Италија)|Салоу]] на језеру [[Гарда (језеро)|Гарда]] [[Италијанска Социјална Република|Италијанску Социјалну Републику]] коју су заправо контролисали Немци уз све слабију подршку задртих италијанских фашиста.
Ред 186:
Након тога у Италији се распламсао и покрет отпора, од грађанске непослушности, демонстрација, попут оних из Рима 1943, против немачких окупационих снага, до бројних [[италијански партизани|партизанских]] јединица које су осниване широм Италије, а које су добрим делом водили комунисти или социјалисти.
 
Мусолинија су на крају заробили [[италијански партизани]] из прокомунистичке бригаде Гарибалди док је покушавао побећи из земље у [[Швајцарска|Швајцарску]] [[27. април]]а [[1945]]. Већ следећег дана [[28. април]]а је стрељан након кратког суђења. Након тога његов леш и леш његове љубавнице Кларе Петачи уз 15 других стрељаних фашиста (махом министара из његове владе) изложен је у [[Милано|Милану]], где их је руља унаказила. Тела су на крају обешена на тргу Бабила и јавно показана као реакција на патње италијанског народа под фашистичким режимом. Последње веће немачке снаге предале су се [[2. мај]]а [[1945]]. и тиме је рат у Италији био завршен (у [[Трст]]у тек 8. маја).
 
=== Распад Краљевине Италије ===
Ред 193:
Чак и пре доласка фашизма, на монархију се гледало као на промашај и историјски анахронизам, јер је Италија остала подељена између богатог севера и сиромашног југа. Након пада фашизма поновно се пробудио италијански републикански покрет, а италијански комунисти постали су друга политичка снага у земљи, и захтевали преобликовање земље у духу социјализма.
 
Након абдикације Виктора Емануела III [[1946]]. године, његов син и нови краљ [[Умберто II]] је под претњом грађанског рата, био присиљен расписати референдум о будућности монархије. Након референдума на којем је 54% гласача гласало за републику, [[2. јун]]а [[1946]]. Италија је службено постала [[република]]. Умберто II је абдицирао, а у новој републици забрањен је улазак у земљу свим мушким члановима [[Династија Савоја|Савојске династије]]. Ова забрана повучена је тек [[2002]]. године.
 
== Краљеви Италије ==
Ред 199:
{{Главни чланак|Краљ Италије}}
* [[Виторио Емануеле II Савојски|Виктор Емануел II]] ([[1861]]—[[1878]])
* [[Умберто I]] ([[1878]]—1878—[[1900]])
* [[Виторио Емануеле III Савојски|Виктор Емануел III]] ([[1900]]—1900—[[1946]])
* [[Умберто II]] ([[1946]])
 
== Ратови ==