Кад сване дан — разлика између измена

|оназив=Кад сване дан

|година=24. децембар 2012.

|језик=[[српски језик|српски]]

|жанр=[[драма (филмски жанр)|драма]]

|режија=[[Горан Паскаљевић]]

|музика=[[Влатко Стефановски]]

|улоге=[[Мустафа Надаревић]]

|трајање=90 мин

|сниматељ=[[Милан Спасић (сниматељ)|Милан Спасић]]

|имдб=2093153

}}

 

Филм је у [[Србија|Србији]] премијерно приказан у [[Крагујевац|Крагујевцу]] [[17. август]]а [[2012]]. године, а своју светску премијеру је имао [[9. септембар|9. септембра]] на Интернационалном филмском фестивалу у [[Торонто|Торонту]].

{{Цитат|Будући да је глвни лик старији, усамљен господин, високо образован, хуманистички настројен о чему сведоче бесплатни часови музике за талентовану децу, готово је немогуће прогутати да целу причу о аутобусима - душегупкама први пут чује онда кад му у Јеврејском музеју кустос преда траг о његовим правим родитељима. Постављање главног јунака као табула раза тачке на смамом почетку филма очигледно је био најлакши начин ауторима да причу о Старом сајмишту „онеобиче“, примакну је гледаоцу као тек откривени ужас не би ли продрмали публику. Међутим, ова пречица заиста не доноси потребну катарзу, будући да гледалац ипак и пре свега мора да поверује у причу, а не у идеју коју је аутор желео да пренесе. Онда Паскаљевић као да очекује од гледаоца да му верује попут детета које упија све што му одрасли, уз минимум мимике, причају пред спавање. Наравно, могуће је увек рећи да је гледалац некултуран, неодговоран и цивилизацијски незрео да се загледа у своју прошлост и бави њеним великим траумама. И то је можда истина, али нема никакве везе са филмом, већ је успутна, крајње лења констатација сваког културног радника који тобож држи до себе и пристојности.}}

 

{{reflist}}

 

== Види још ==

 

== Спољашње везе ==

 

[[Категорија:Српски филмови]]