Матија Змајевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 30:
Године 1712, одлази у Русију, у [[Петроград]], где је, као прворазредни поморски стручњак, ступио у службу Петра Великог. Затим једно време проводи у [[Финска|Финској]], где се истиче у борби против Швеђана и добија звање [[контра-адмирал]]а, па [[вицеадмирал]]а. [[30. април]]а [[1716.]] године Петар Велики тражи од Млетачке републике да ослободи Матију Змајевића казне прогонства и конфискације. Године 1725, Матија поред још седамнаесторице одабраних, прима од царице [[Катарина Велика|Катарине]] тек установљено одликовање Св. Александра Невског, а 1727. године добија чин [[адмирал]]а.
Године 1728, после смрти Петра Великог и царице Катарине, Матија бива неосновано оптужен и осуђен на смрт, због наводне проневере државног новца. У последњи је тренутак помилован те у чину вицеадмирала упућен за гувернера Астраханског подручја на Каспијском језеру. Међутим, превишњу потврдом само је деградиран у цин вицеадмирала и именован за гувернера [[Астраханска област|Астраханске губерније]] у Русији, а затим премештен за главног командира луке у [[Тавров]]у. У тешким условима Змајевић онде проводи последње године свог живота делујући на оснивању [[Каспијско језеро|Каспијске]] флотиле, која је након његове смрти и управо његовом заслугом извршила пресудну улогу у освајању јужних подручја Русије. Умро је [[25. август]]а [[1735.]] године у Таврову, а упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у католичкој цркви у [[Москва|Москви]].<ref>[http://www.perast.com/html/licnosti.html Личности Пераста], Град Пераст
==Инцидент у Перасту==
Општинска хроника наводи да се 6. маја 1709. године на градском тргу појавио Вицко Бујовић у пратњи сина и наоружаних стражара, те да је пред грађанима кренуо да вређа и изазива Матију Змајевића (Кристифоровог сина), судије, угледне Пераштане и цео град.
У општем метежу који је настао, Вицко је убијен заједно с пратњом. Виновници његовог убиства су се, током ноћи, склонили у кућу једног угледног грађанина који није учествовао у сукобу. Извесно је да само убиство није учињено на мах, већ је добро припремљено много пре непосредног повода.
Доказ томе је и чињеница да су сви који су учествовали у сукобу били наоружани. Убице су дан после догађаја пребегле у Дубровник. На одговор Венеције о убиству свог начелника и грађанина није се чекало дуго. Осуђени су на смрт вешањем, а главе су им уцењене на целом подручју републике. Веће десеторице одлучило је да смртна пресуда може да се опозове тек након тридесет година прогонства, уз одговарајућу материјалну надокнаду рођацима убијених, али још петнаест година био им је забрањен повратак у Боку. То је значило доживотно прогонство из родног Пераста и сталну опасност по живот, док год су се налазили у близини поседа Венеције. Упркос залагањима папе, нико од оптужених није помилован.
Матија Змајевић, као првооптужени у процесу и најодговорнији за убиство, тешко је примио пресуду. Слао је писма породици о томе како му понестаје новца за боравак у Дубровнику и како се плаши освете. Вероватно се из тих разлога повезао с руским изаслаником у Истанбулу грофом Толстојем, кога је упознао у Перасту током поморске обуке руских кадета. Недуго затим прешао је у Истанбул у грофову службу, а онда су, током руско–турског рата, постали султанови заточеници. Срећа му је била наклоњена, па је затворску ћелију делио с грофом, на кога је његово држање и образовање оставило дубок утисак. <ref>Аутор: Никола Качавенда [http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/zavera-u-starom-perastu ЗАВЕРА У СТАРОМ ПЕРАСТУ], Политикин Забавнику, број: 3088, 2011. године</ref>
==Служба==
| |||