Матија Змајевић — разлика између измена

| опис_слике = [[Адмирал]] Матија Змајевић портрет из XVIII векaвека

Године 1712, одлази у Русију, у [[Санкт Петербург|Петроград]], где је, као прворазредни поморски стручњак, ступио у службу Петра Великог. Затим једно време проводи у [[Финска|Финској]], где се истиче у борби против Швеђана и добија звање [[контра-адмирал]]а, па [[вицеадмирал]]а. [[30. април]]а [[1716.]]. године Петар Велики тражи од Млетачке републике да ослободи Матију Змајевића казне прогонства и конфискације. Године 1725, Матија поред још седамнаесторице одабраних, прима од царице [[Катарина Велика|Катарине]] тек установљено одликовање Св. Александра Невског, а 1727. године добија чин [[адмирал]]а.

Године 1728, после смрти Петра Великог и царице Катарине, Матија бива неосновано оптужен и осуђен на смрт, због наводне проневере државног новца. У последњи је тренутак помилован и послат на [[Каспијско језеро]]. Међутим, превишњом потврдом само је деградиран у чин [[вицеадмирал]]а и именован за [[гувернер]]а [[Астраханска област|Астраханске губерније]] у Русији, а затим премештен за главног командира луке у [[Тавров]]у. У тешким условима Змајевић онде проводи последње године свог живота делујући на оснивању каспијске флотиле, која је након његове смрти и управо његовом заслугом извршила пресудну улогу у освајању јужних подручја Русије. Умро је [[25. август]]а [[1735.]]. године у [[Вороњеж|Таврову на Дону]], а упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у католичкој цркви у [[Москва|Москви]].<ref>[http://www.perast.com/html/licnosti.html Личности Пераста], NVO EXPEDITIO, Mjesna zajednica Perast i Drustvo prijatelja grada Perasta su obezbijedili tekstualne priloge na sajtu. Donator sajta je Opstina Kotor.</ref>

Матија Змајевић, као првооптужени у процесу и најодговорнији за убиство, тешко је примио пресуду. Слао је писма породици о томе како му понестаје новца за боравак у Дубровнику и како се плаши освете. Вероватно се из тих разлога повезао с руским изаслаником у Истанбулу грофом Толстојем, кога је упознао у Перасту током поморске обуке руских кадета. Недуго затим прешао је у Истанбул у грофову службу, а онда су, током руско–турског рата, постали султанови заточеници. Срећа му је била наклоњена, па је затворску ћелију делио с грофом, на кога је његово држање и образовање оставило дубок утисак. <ref>Аутор: Никола Качавенда [http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/zavera-u-starom-perastu ЗАВЕРА У СТАРОМ ПЕРАСТУ], Политикин Забавнику, број: 3088, 2011. године</ref>

Године [[1714.]]. Змајевић постаје [[Капетан корвете|капетан-комодор]], учествује у бици код полуострва [[Ханко]] (као командант првог састава руских галија) те заробљава шест шведских ратних лађа и једну фрегату са шведским командантом. Тиме му је широм отворен пут ка стиецању највиших чинова у руској морнарици. Унапређен је у [[контраадмирал]]а 1719. године. Исте године са 143 ратна брода под својим вођством у одлучној бици наноси Швеђанима тежак пораз због чега [[Шведска]] мора да склопи [[Мир у Ништаду]] [[1721.]]. године. [[1722.]]. командант је лаке флоте, а 1723. поверено му је вођство над градњом речне флоте на [[Дон]]у.

На вест о царевој смрти (1725.) Змајевић се враћа у [[Петроград]], где му је приликом Петровог последњег испраћаја додељена част да у погребној поворци носи царску круну [[Романови]]х. Царица [[Катарина I]] (1725-1727.) Одликује Змајевића тек установљеним Велередом Александра Невског, а [[1727.]]. именује га адмиралом флоте, чиме је достигао највиши чин у руској морнарици.

На основу писама из [[1727.]]. године сазнаје се да је руска флота у доба Змајевићевог врховног заповједнишва имала 17 великих линијских бродова, 145 галија, 30 бригатина и око 400 мањих пловних јединица. Према неким савременицима, Змајевић је током обављања највиших служби у руској морнарици саставио нацрт руског кодекса ратне и трговачке морнарице.