Ђорђо Вазари — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 48:
Рад има доследну и злогласну пристрасност у корист фирентинских уметника и има тенденцију да им приписује све изуме који су октривени током ренесансе - на пример, изум гравирања. Млетачка уметност је заједно са уметностима из других делова Европе систематски игнорисана у првом издању. Између првог и другог издања, Вазари је посетио Венецију и зато је у другом издању већа пажња посвећена венецијанској уметности (коначно је укључен и [[Тицијан]]) али је то учинио без неутралне тачке гледишта. Вазаријеве биографије су често прожете са неким трачевима. Многе његове анегдоте имају истините делове, али има и оних које су фиктивне, попут приче о младом [[Ђото ди Бондоне|Ђоту]] како црта муву на површини слике која је дело [[Чимабуе]], коју је старији мајстор у више наврата покушавао да очисти, заправо је анегдота која се приписује античком грчком сликару [[Апел|Апелу]]. Није се сконцентрисао на тачне датуме као што би то модерни историчари уметности урадили, а биографије су најпоузданије за уметнике који су живели у његово доба или у непосредној прошлости. Модерна критика - са новим материјалима које отвара истраживање - има исправљене многе његове традиционалне датуме и [[Атрибуција|атрибуције]].
Вазари укључује скицу сопствене биографије на крају дела, и бележи додатне детаље о себи и људима из његовог живота попут
=== Ђорђо Вазари - О Леонарду да Винчију ===
[[Леонардо да Винчи]] се бавио и вајарством, у својој младости израдио је у земљи неколико женских глава са осмехом на лицу, које су касније израђене у гипсу, као и неке дечје главе, које изгледају као да су изашле из руке мајстора, бавио се и архитектуром, радећи многе нацрте и описе разних зграда, он је први, иако још млад, повео разговор о коришћењу реке [[Арно|Арна]] и спајању [[Пиза|Пизе]] и |[[Фиренце]] помоћу канала.
Радио је нацрте млинова, ваљаоница и справа које се покрећу помоћу притиска воде, но пошто је желео да му позив буде сликарство, много је изучавао сликање о природи, а понекад је правио и моделе у земљи, преко којих је стављао наквашене и премазане земљом крпице... Осим тога, сликао је и на хартији тако пажљиво и савршено да још нико није постигао ту тананост. И тако је свакодневно радио моделе и нацрте показујући како се са лакоћом могу отклонити сметње планина и пробијањем тунела спојити две долине, како се помоћу завртња, чекрка и полуга могу подизати и померати врло велики терети, пронашао је и начин чишћења пристаништа и цеви за извлачење воде са ниских места, јер овај ум никада није престајао да машта, његови цртежи тих замисли и изума, од којих сам и ја многе видео, расути су по нашој уметности...
У време када је умро [[Ђовани Галеато]], војвода од Милана, кога је наследио [[Лодовико Сфорца]], 1494. године, доведу Леонарда, већ на гласу, у [[Милано]] да свира војводи који је много уживао у музици на лири. Леонардо је понео овај инструмент, изграђен његовом руком, великим делом у сребру и у облику коњске лобање - необична и нова ствар која је давала хармоничнији и звучнији тон. Стога је Леонардо победио све музичаре који су се овде окупили да свирају. Осим, тога, био је најбољи импровизатор стихова у своје доба. Кад је чуо диван начин Леонардовог излагања, војвода се толико одушевио његовим врлинама да је то било готово невероватно. На његово тражење Леонардо је за олтар изградио слику рођење Христово коју је војвода послао цару.
Израдио је такође у [[Милано|Милану]] у манастиру доминиканске браће Санта Марија дела Грација и једну [[Тајна вечера (фреска)|Тајну вечеру]] - врло лепо и изванредно дело...
Сјајем свог лика (Леонардо) изванредне лепоте разведравао је сваку ожалошћену душу, а његове речи су убеђивале и најупорнији дух. Својом снагом задржавао је сваки разбуктали бес, а десном руком савијао је алку на зиду или коњску потковицу, као да су од олова. Дарежљиво је окупљао и гостио сваког човека, био он сиромашан или богат, само ако је имао духа и врлине. Украшавао је и улепшавао сваку и најнечаснију и најоголелију собу и најмањим својим делом, зато је Фиренца заиста добила велики поклон Леонардовим рођењем док је његовом смрћу бескрајно изгубила. У сликарству је пронашао нов начин рада уљаним бојама додајући извесне тамне тонове, помоћу којих су модерни сликари дали многе снаге и рељефности својим фигурама. У вајарству се огледао са три фигуре у бронзи које се налазе изнад врата цркве Сан Ђовани са северне стране, а које је израдио [[Ђовани Франческо Рустичи]] по замисли Леонардовој, ова су дела рађена по најлепшем цртежу и тако одливена да се до данас тако нешто није видело.
Леонардо нам је оставио анатомију коња и још савршенију анатомију човека...<ref name=RS552>Из књиге Животи славних сликара, вајара и архитеката</ref>
=== Ђорђо Вазари - О Микеланђеловој статуи Давид ===
... Стога је [[Микеланђело]] израдио модел у воску, приказавши као симбол борца једног малог Давида са праћком у руци, да оном који управља овим градом указује како треба жестоко да га брани и да буде праведан, као што је и Давид бранио свој народ и управљао праведно, а започео га је у старатељству цркве [[Фирентинска катедрала|Санта Марија дел Фјоре]], где је направио радионицу, затворивши је потпуно даскама и окруживши мермер да га нико не би видео, стално радећи привео је то дело крају са највећим савршенством...
Догодило се међутим да је Пјер Содерини (управник Фиренце) коме се много свидео Давид кад га је видео постављеног, рекао Микеланђелу, док га је овај на неким местима дотеривао, да му се чини да је нос на кипу превелик. Микеланђело је приметио да се гонфалонијер (управник) налази испод џина и да му поглед оданде не допушта да утврди право стање, али да би га задовољио, попе се на скелу, која је била у висини рамена узевши на брзину у леву руку длето и мало праха од мермера, који се налазио на даскама скеле, он поче олако да удара длетом пуштајући помало прах и не дирнувши нос. Затим погледавши доле у правцу гонфалонијера који је посматрао рече: "Погледајте га сада". "Мени се више свиђа" рече гонфалонијер, "Оживели сте га". Микеланђело сиђе, пун сажаљења према људима који се праве да разумеју а и сами не знају шта говоре...<ref name=RS552/>
=== Ђорђо Вазари - О Мона Лизи ===
Примио се [[Леонардо да Винчи]] да за Франческа Ђоконда изради портрет његове жене Мона Лизе и, мада је радио четири године, није успео да га заврши, ово се дело налази код француског краља [[Франсоа I Валоа|Франсоа I]] у [[Фонтенблоу]] (дворац код Париза).
Онај ко жели да види у којој уметност може подражавати природу лако ће то разумети на овој слици, овде су изражене и најмање појединости које се могу насликати само великом вештином. Очи имају сјај и влажност живих бића, а окружене су црвенкастомодром бојом и трепевицама, што се може извести само крајњом тананошћу. И обрве су израђене лично, и као да длаке расту из меса, негде гушће а негде ређе, распоређене према порама коже, тако да изгледају не може бити природније. Нос са оним лепим ружичастим и нежним отворима изгледа као у живог човека. Мало отворена уста, која се својим крајевима и црвенилом спајају са бојом лица, остављају утисак истинитог меса и крви а не боје. У удубљењу на врату пажљиви посматрач ће приметити куцање жиле куцавице, и заиста се може рећи да је ова слика насликана тако да ће пред њом задрхтати и узмаћи сваки одважнији уметник или било ко други. Леонардо је прибегао и овом начину рада, како је Мона Лиза била врло лепа он је за време сликања окруживао разним свирачима, певачима и лакрдијашима који су је увесељавали да би се избегао онај меланхолични израз, обично неизбежан на портретима, на Леонардовој слици је осмех толико пријатан да изгледа пре божански него људски, и због тога је портрет ове жене сматран изванредном творевином, јер она ни у животу није изгледала друкчија...<ref name=RS552/>
=== Ђорђо Вазари - О Микеланђелу Буонаротију ===
[[Микеланђело|Микеланђело Буонароти]] је био много предан уметности, видевши да му је свака ствар, ма колико била тешка, полазила за руком, јер је од природе имао изванредан дар и способност за те узвишене цртачке вештине. Да би се што више усавршио, често се бавио анатомијом, секцирајући лешеве, да би видео склоп и везе костију, мишића, нерава, вена, различите покрете и све положаје тела, и не само код људи него и код животиња. Иако је био богат, живео је као сиромах, никада или врло ретко позивао је неког пријатеља да једе са њим и није желео да прима поклоне, јер му се чинило да би се увек осећао обавезан према ономе ко би му нешто поклонио. Због те умерености био је увек врло свеж и мало је спавао...
Микеланђело је имао добро памћење. Када би само једном видео нечије одело, он би га запамтио веома тачно и користио се њиме а да то нико никада није приметио. Никада није направио ниједно дело које би се подударало с другим, јер се сећао свега шта је радио.
Поред свега тога, он је налазио задовољства у дружењу са извесним људима по своме укусу, као што је био Менигела из Валдарна, осредњи и незграпни сликар, али врло пријатан човек, који је понекад долазио код Микеланђела да затражи цртеж за Св. Рока или Св. Антонија, које је он онда малао за сељаке. Микеланђело је био тежак када је требало радити за краљеве, али је у овом случају пристајао одмах, остављајући сваки посао и цртао би једноставне цртеже, који су одговарали начину и жељи овог сликара. Између осталог, молио га је да му изради модел за једно распеће, које је било врло лепо, а према којем је Менигела израдио калуп и правио их од картона и других смеса, продајући их по селима, чему се Микеланђело много смејао...
Морам још рећи да је телесна конструкција тог човека (Микеланђела Буонаротија) била врло здрава, јер је био сув, жилав и мада је као дете био слабуњав, а као зрео човек прележао две озбиљне болести, подносио је увек сваки напор... Био је средњег раста, широких рамена, али врло сразмеран у осталим деловима тела... Лице му је било округло, чело четвртасто и пространо, са седам бора...<ref name=RS552/>
=== Преводи Вазаријевог дела на српски језик ===
| |||