Атанасије Пуљо — разлика између измена

зубног лекарства у Србији, Атанасије Пуљо, кога данас историчари медицине сматрају пиониром српске стоматологије.
 
Атанасије Пуљо, из [[Земун]]а, тада у [[Аустроугарска|Аустроугарској]], два пута долазидошао је у Србију и као добровољац у ратовима која је Србија водила двадесетих година [[20. век]]а.
 
Први пут октобра месеца [[1912]]. године, након почетка [[Први балкански рат|Првог балканског рата]] (српско-турски рат) када је парешао у Београд у коме се добровољно ставио на располагање српском санитету. У Београду је Пуљо велики број рањенике са преломима вилица збрињавао на њему специфичан и јединствен начин који се огледао у томе: што је истовремено са обрадом меких ткива које је вршио хирург, зубни лекар репонирао поломљене виличне фрагменте, и удлагама их спајао и фиксирао преко преосталих зуба. На ову оригиналну идеју, о удруженом раду хирурга и стоматолога, и стварању нове специјалности, хирургије вилица и лица, Атанасије Пуљо је дошао први, четири године пре званичног оснивања и почетка рада [[Maksilofacijalna hirurgija|максилофацијалне хирургије]], која се као нова хируршка дисциплина појавила тек крајем [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Зато с правом Српска стоматологија сматра Атанасија Пуља пиониром на пољу максилофацијалне хирургије.
 
Други пут у лето и рану јесен 1914. године, када је [[Први светски рат]] донео реку„реку“ рањеника који су преплавили фронтовске и резервне болнице широм [[Европа|Европе]]. Међу којима су, због употребе савремених убојних средстав, најпотресније деловали рањеници погођени у лице-главу.
{{цитат2|''Њихов застрашујући изглед варао је од почетка. Многи су од стране износиоца рањеника просто остављани на војишту, јер су сматрани погинулима. Још теже је било питање како их лечити, којој би специјалности требало да припадну? Увидеће се, али касније, да без зубног лекарства напретка не може бити. Првог септембра (по Јулијанском календару) [[1914]]. године Пуљо, искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије поново прелази у Србију. Ризичан корак, јер беше аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља. Лако би био проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације српске војске.''<ref>Барби А.: ''Са српском војском'', Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.; 145–147.</ref>}}
Одмах по преласку у Србију Министарство војно поставило је Атанасија Пуља за шефа „Оделења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]], у коме је први пут успоставио максилофацијалну хирургију и рендгенско снимање зуба и вилица у Србији, ''чиме је Србија макар за педаљ испредњачила у поређењу са Савезницима и Централним сила''.<ref>Сретен Миленковић, Милорад Димић, ''125 година Војне болнице у Нишу'', Монографија, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN 978-86-84819-01-9.</ref>