Деклинација (лингвистика) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
промена на екавски дијалекат, у српском језику не постоје речи као што су ,,повијест, дио" итд.
м Враћене измене 178.149.24.195 (разговор) на последњу измену корисника Autobot
Ред 1:
{{друго значење3|Деклинација}}
'''Деклинација''' или [[arhaizam|арх]]. ''склањање'' (''у [[лингвистика|лингвистици]]'') је променапромјена [[именске речи|именских речиријечи]] по [[падеж]]има. ДеоДио [[граматика|граматике]] који проучава различите облике речиријечи назива се ''[[морфологија (лингвистика)|морфологија]]''.
 
Именске речиријечи у [[српски језик|српском језику]] су [[именице]], [[заменице|заменицезамјенице]], [[придеви|придевипридјеви]] и [[број (математика)|бројеви]]. Заједно са [[глагол]]има, именске речиријечи чине групу ''променљивихпромјенљивих [[врсте речи|врста речиријечи]]'' (од десет врста речиријечи у српском језику пет су променљивепромјенљиве, а пет непроменљивенепромјенљиве). Осим по падежима, именске речиријечи се мењајумијењају и по [[rod (gramatika)|роду]] и [[број (математика)|броју]]. У српском језику постоје три рода: [[мушки род|мушки]] (''маскулинум''), [[женски род|женски]] (''фемининум'') и [[средњи род]] (''неутрум''); и два броја: [[једнина]] (''сингулар'') и [[множина]] (''плурал''). Неки језици не разликују родове, а неки поред једнине и множине имају још бројева, попут [[двојина|двојине]] (''дуал''), која је постојала и у [[прасловенски језик|прасловенском]] и [[старословенски језик|старословенском језику]], а међу данашњим [[словенски језици|словенским језицима]] очувала се у [[словеначки језик|словеначком]] и [[Лужички Срби|лужичкосрпском језику]], или [[деона множина|деонедионе множине]] (''партитивни плурал''), која постоји у [[фински језик|финском језику]]. У свакој од врста које их чине (род, број и падеж), именске речиријечи се изражавају одређеним наставцима за облик. Тако постоје различити облици именских речиријечи за род, категорију засновану на разлици пола у природи, за број, категорију засновану на уочавању јединке и већег броја јединки, и за падеж, категорију засновану на службама (функцијама) које именске речиријечи имају у [[реченица|реченици]].
 
Српски књижевни језик разликује сљедеће падеже:
#'''[[номинатив]]''' (од [[латински језик|латинског]] ''-{nomen}-'', што значи ''име'', ''назив''; [[arhaizam|арх]]. ''први падеж'', ''именителни падеж'', од [[руски језик|руског]] ''-{именительный}-'')
#'''[[генитив]]''' (од латинског ''-{gens}-'', што значи ''род'', односно ''пореклопоријекло''; арх. ''други падеж'', ''родителни падеж'', од руског ''-{родительный}-'')
#'''[[датив]]''' (од латинског глагола ''-{dare}-'', што значи ''дати'', ''поклонити''; арх. ''трећи падеж'', ''дателни падеж'', од руског ''-{дательный}-'')
#'''[[акузатив]]''' (од латинског глагола ''-{accusare}-'', што значи ''оптужити'', ''окривити''; арх. ''четврти падеж'', ''винителни падеж'', од руског ''-{винительный}-'')
#'''[[вокатив]]''' (од латинског глагола ''-{vocare}-'', што значи ''звати'', ''дозивати'', и именице ''-{vocatio}-'', што значи ''позив'', ''дозивање''; арх. ''пети падеж'', ''звателни падеж'', од руског ''-{звательный}-'')
#'''[[инструментал]]''' (од латинског ''-{instrumentum}-'', што значи ''средство'', ''оруђе'', ''справа''; арх. ''шести падеж'', ''творителни падеж'', од руског ''-{творительный}-'')
#'''[[локатив]]''' (од латинског ''-{locus}-'', што значи ''местомјесто''; арх. ''седми падеж'', ''предложни падеж'', од руског ''-{предложный}-'')
 
Неки језици имају знатно мањи број падежа него српски језик, или их уопште не разликују наставцима за облик, већ [[предлози|предлозимаприједлозима]], док неки језици, попут језика из [[угро-фински језици|угро-финске породице]], имају много више падежа него српски језик.
 
Номинатив је основни облик речиријечи, он означава [[Субјекат (граматика)|субјекат]] реченице (независни реченични конституент) и облику номинатива одговарају упитне заменицезамјенице ''ко?'' (''котко?'') и ''шта?'' (''шташто?''). Номинатив је без предлогаприједлога.
 
Генитив означава припадност, пореклопоријекло, дио нечега или удаљавање од нечега или некога, и добија се уз помоћ питања ''(од) кога?'' и ''(од) чега?''. ПредлозиПриједлози који стоје уз генитив су ''од'', ''без'', ''из'', ''поред'', ''крај'', ''близу'', ''код'', ''изнад'', ''испод'', ''између'', ''преприје'', ''послепослије'', ''уследусљед'', ''у(с)пркос'', ''због'', ''ради'' и други, а може бити и без предлогаприједлога. Опште значење генитива је тицање, које обухвата три ужа значења: ''потпуно тицање'' (припадање) - присвојни (посесивни) генитив, ''делимичнодјелимично тицање'' - деонидиони (партитивни) генитив и ''тицање по пореклупоријеклу'' - аблативни генитив. Генитив има и квалитативно придевскопридјевско значење (описни или квалитативни генитив) и временско значење (временски или темпорални генитив).
 
Главна значења датива су наменанамјена и правац кретања, што одговара питањима ''коме?'' и ''чему?''. Уз датив могу стајати предлозиприједлози ''к(а)'', ''према'' и ''упркос'', а може бити и без предлогаприједлога.
 
Главна функција акузатива је обележавањеобиљежавање правог [[објекат|објекта]] реченице (тј. допуне прелазнихпријелазних или транзитивних глагола). Акузатив такође има и временско (темпорално) значење и значење меремјере. Уз именску речријеч у акузативу могу стајати предлозиприједлози ''на'', ''у'', ''о'', ''по'', ''уз'', ''низ'', ''кроз'', ''пред'', ''међу'', ''под'', ''над'', ''за'' и други, а може бити и без предлогаприједлога. Само акузатив без предлогаприједлога у српском језику означава прави објекат, а акузативи са предлозимаприједлозима имају друге функције. У српском језику, акузатив именица мушког рода које означавају категорију живог (бића) једнак је по облику генитиву, а акузатив именица мушког рода које означавају категорију неживог (предмети) једнак је номинативу.
 
Вокатив служи за обраћање. Уз њега не стоје предлозиприједлози. Понекад је једнак номинативу. У савременом руском књижевном језику је акузатив увекувијек једнак номинативу, па је зато функција номинатива у овом језику и субјекат и обраћање, а вокатив не постоји.
 
Опште значење инструментала је заједница, а оно обухвата два ужа значења: друштво (социјативно значење) и средство (инструментално значење). Друштво се исказује инструменталом с предлогомприједлогом ''с(а)'', а средство инструменталом без предлогаприједлога. Други предлозиприједлози који могу стајати уз инструментал су: ''над'', ''под'', ''пред'', ''за'', ''међу'' и др. Инструментал друштва се добија на питање ''с ким?'', а инструментал средства на питање ''чиме?''. Инструментал може имати и значења начина, меремјере, местамјеста, времена и агенса.
 
Локатив је падеж местамјеста. У савременом српском књижевном језику по облику је увекувијек једнак дативу, и затостога су и питања за локатив једнака питањима за датив (''коме?'' и ''чему?''). Локатив се увекувијек употребљава само са предлозимаприједлозима. ПредлозиПриједлози који стоје уз локатив су: ''на'', ''у'', ''о'', ''по'', ''према'', ''при'' и др. Осим местомјесто (''на чему?'', ''у чему?''), локатив може да означава и предмет (''о коме?'', ''о чему?'').
 
У српском језику, номинатив и вокатив се називају ''независним падежима'', а остали падежи ''зависним''. Систем падежних облика свих бројева једне именске речиријечи назива се њеном ''променомпромјеном'' или њеном ''деклинацијом''.
 
== Деклинација именица ==
[[Именице]] се мењајумијењају по роду, броју и падежу. Деклинација (арх. ''склањање'') именица подразумеваподразумијева променупромјену по падежима именица свих родова у свим бројевима. У српском језику именице се мењајумијењају по седам падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив), тако што се на основу именице додају различити наставци за одређене падеже. У неким језицима именице се не мењајумијењају по падежима додавањем наставака, већ је падеж означен предлозимаприједлозима који стоје уз именицу. У српском језику сваки предлогприједлог захтевазахтијева одређени падеж, што није случај у другим језицима.
 
Именице могу бити:
#''заједничке или опште'': човекчовјек, дрво, књига, језик, тврђава и др.
#''властите или особне'': Србија, Европа, Милош, Петар, Јовановић и др.
#''збирне или колективне'': лишће, камење, дугмад, децадјеца, господа и др.
#''градивне'': вода, камен, злато, земља, снегснијег и др.
#''апстрактне или мислене'': туга, радост, лепотаљепота, старост, брзина и др.
#''глаголске'': писање, певањепјевање, севањесијевање, сеоба, патња и др.
 
Заједничке именице имају облике за све граматичке бројеве, док властите по правилу имају само једнину. Збирне именице имају само облик једнине, али оне тим обликом заправо означавају множину, као и градивне, које такође имају само облик за једнину, али њим означавају количину материје (мада могу имати и множину и друге бројеве у случају када означавају врсте исте материје). У свом основном значењу, ни апстрактне ни глаголске именице немају облике за друге бројеве осим једнине, али ако се њихова значења вежу за нешто конкретно, нпр. ствари, поступке и слично, онда и оне могу имати облике множине, двојине и др.
 
=== Деклинација именица у српском језику ===
Све именице српског књижевног језика могу се сврстати у четири врсте променапромјена именице (''више о деклинацији именица у српском језику у чланку [[Деклинација именица у српском језику]]''). По првој именичкој врсти мењајумијењају се именице мушког рода чији се основни облик (номинатив једнине) завршава на гласовно неиспуњени наставак ''-Ø'' и на наставке ''-о'' и ''-е'', и именице средњег рода чији се основни облик завршава на ''-о'' и ''-е'' и чија основа кроз све падеже остаје неизмењенанеизмијењена (м. р. ''ученик'', ''Јанко'', ''прозор'', ''зид''; с. р. ''поље'', ''море'', ''село'', ''небо''). По другој именичкој врсти мењајумијењају се именице средњег рода чији се основни облик (номинатив једнине) завршава [[самогласник]]ом ''-е'', а чију основу у зависним падежима, осим у акузативу једнине, чини тај облик проширен [[сугласник]]ом ''-н-'' или ''-т-'' (''име'', ''дугме'', теле'', буре'', ''детедијете''). По трећој именичкој врсти мењајумијењају се именице које се у номинативу једнине завршавају на ''-а''. Оне су углавном женског (нпр. ''жена'', ''сестра''), а могу бити и мушког рода (нпр. ''судија'', ''архитекта''), али без обзира на род, образац променепромјене им је исти. По четвртој именичкој врсти мењајумијењају се именице женског рода које се у номинативу једнине завршавају гласовно празним наставком ''-Ø'', тј. имају сугласнички завршетак (''ноћ'', ''уметностумјетност'', ''ствар'', ''памет'', ''љубав'', ''прошлост'', ''повијест'').
 
=== Деклинација именица у другим језицима ===
Именице других [[словенски језици|словенских језика]] деклинирају се врло слично као именице српског језика.
 
У савременом [[енглески језик|енглеском језику]] не постоје различити облици именице за различите падеже, осим за [[саксонски генитив]], који означава припадност, а гради се додавањем наставка ''-{-'s}-'' ([[апостроф]] и сугласник -{s}-) на именицу у једнини (''-{Mary's, Serbia's}-'') и наставка ''-{-'}-'' (апостроф) на именицу у множини (''-{the Simpsons', Serbs'}-''). Саксонски генитив се углавном користи за означавање припадности живим бићима (нешто припада ''некоме''), док се за означавање припадности нечем неживом (нешто припада ''нечему'') користи [[нормански генитив]], који нема одређене наставке, већ је означен само предлогомприједлогом ''-{of}-'' (''-{of house, of country}-'').
 
У латинском језику постоји пет деклинација по којима се мењајумијењају именице, заменицезамјенице, придевипридјеви и бројеви. То су: ''прва'' или ''-{A}- деклинација'', ''друга'' или ''-{O}- деклинација'', ''трећа деклинација сугласничке основе'' и ''-{i}- основе'', ''четврта'' или ''-{U}- деклинација'' и ''пета'' или ''-{E}- деклинација''. Више о деклинацији именица у латинском језику налази се у сљедећим чланцима:
*[[Деклинације именица у латинском језику]]
**[[Деклинације именица у латинском језику|Прва деклинација именица у латинском језику]]
Ред 62:
Више о деклинацији именица у другим језицима налази се у одговарајућим чланцима о тим језицима.
 
== Деклинација придевапридјева ==
[[Придеви|ПридевиПридјеви]] се мењајумијењају по роду, броју и падежу. Деклинација придевапридјева подразумеваподразумијева променупромјену по падежима придевапридјева свих родова у свим бројевима. Будући да су несамосталне речиријечи, придевипридјеви се налазе у истом роду, броју и падежу као именица уз коју стоје. Више о деклинацији придевапридјева у српском језику налази се у чланку [[Деклинација придева у српском језику]]. Више о деклинацији придевапридјева у другим језицима налази се у одговарајућим чланцима о тим језицима, а о деклинацији придевапридјева у латинском језику види чланке [[Деклинације придева у латинском језику|Придеви прве и друге деклинације у латинском језику]] и [[Деклинације придева у латинском језику|Придеви треће деклинације у латинском језику]].
 
== Деклинација заменицазамјеница ==
[[Заменице|ЗаменицеЗамјенице]] се мењајумијењају по роду, броју и падежу. Деклинација заменицазамјеница подразумеваподразумијева променупромјену по падежима заменицазамјеница свих родова у свим бројевима.
 
У српском језику заменицезамјенице могу бити именичке и придевскепридјевске. Именичке заменицезамјенице су самосталне и не зависе од других речиријечи у реченици. У ту групу спадају личне заменицезамјенице (''ја'', ''ти'', ''он'', ''она'', ''оно''; ''ми'', ''ви'', ''они'', ''оне'', ''она''), лична заменицазамјеница сваког лица ''себе, се'', упитна заменицазамјеница за лица и ствари ''ко'' и ''шта'' (''шташто'') и неодређене и одричне заменицезамјенице сложене са ''ко'' и ''шта'': ''неко'' , ''нешто'', ''нико'' , ''ништа'' и опште заменицезамјенице ''свако'' ''ма ко'' , ''било ко'' . ПридевскеПридјевске заменицезамјенице се употребљавају уз самосталне речиријечи, углавном уз именице. ОвдеОвдје спадају присвојне, показне, односно-упитне, неодређене, одричне и опште или одређене заменицезамјенице.
 
У српском језику, личне заменицезамјенице 1. и 2. лица (''ја'', ''ти''; ''ми'', ''ви'') имају посебну, само њима својствену променупромјену, док заменицазамјеница 3. лица у својој променипромјени има облике већине придевскихпридјевских заменицазамјеница. ПридевскеПридјевске заменицезамјенице имају двојаку променупромјену - придевскупридјевску и заменичкузамјеничку. Више о променипромјени заменицазамјеница у српском језику видетивидјети у чланку [[Деклинација заменица у српском језику]]. Више о деклинацији заменицазамјеница у другим језицима налази се у чланцима о тим језицима.
 
== Деклинација бројева ==
[[Бројеви (врста речи)|Бројеви]] се мењајумијењају по роду, броју и падежу. Деклинација бројева подразумеваподразумијева променупромјену по падежима придевапридјева свих граматичких родова у свим граматичким бројевима. Бројеви могу бити основни или кардинални (''један'', ''два'', ''три''...) и редни или ординални (''први'', ''други'', ''трећи''...). Бројеви се у српском језику сматрају посебном врстом речиријечи, док се у неким језицима основни бројеви сматрају именицама, а редни придевимапридјевима. Поред основних и редних, у словенским језицима, укључујући и српски језик, постоје и збирни бројеви (''двоје'', ''троје'', ''четворо''..).
 
У српском језику основни бројеви ''један'', ''два'', ''три'' и ''четири'' су променљивипромјенљиви, а остали нису, с тим што су бројеви ''стотина'', ''хиљада'', ''милион'' и ''милијарда'' у овој врсти речиријечи само по функцији, док су по осталим особинама оне у ствари именице, и као именице прве и треће врсте се и мењајумијењају. Број ''један'' има заменичкозамјеничко-придевскупридјевску променупромјену, а бројеви ''два'', ''три'' и ''четири'' мењајумијењају се по променипромјени некадашње [[двојина|двојине]] (дуала), с тим што ''три'' и ''четири'' имају исту променупромјену. Међутим, у савременом језику, бројеви ''два'', ''три'' и ''четири'' углавном се користе са основним обликом за све падеже, као и збирни бројеви. Редни бројеви имају променупромјену придевапридјева одређеног вида. У језику се, такође, у служби основних бројева од 2 до 99 при означавању тачног броја мушких лица често користе бројне именице на ''-ица'': ''двојица'', ''тројица'', ''четворица''...
 
== Види још ==