Илија Барјактаровић — разлика између измена

Устаницима се придружио тек [[1805]], након српске победе на [[Битка на Иванковцу|Иванковцу]]. Убрзо затим [[Карађорђе]] га је поставио за војводу у [[Параћин|параћинској]] [[нахија|нахији]]. На положају параћинског војводе Илија је остао дуго, све до [[1809]]. када га је [[вожд]] послао на [[Делиград]], где је остао до [[1813]]. Исте те године добио је звање главнокомандујућег. Заповедао је југоисточним фронтом, чије је средиште било у [[Делиград]]уДелиграду.

Илија је био и човек за решавање многих послова у међународним односима. Када су [[Турци]] [[1813]]. били пред нападом на устанике, он је са њима обављао преговоре. <ref name="Српске војсковође">Српске војсковође; Дејан Николић; Народна библиотека „Ресавска школа“; Деспотовац; 2000</ref>

У [[битка на Иванковцу|бици на Иванковцу]] [[6. август]]а [[1805]]. [[Миленко Стојковић]] и [[Петар Добрњац]] потукли су [[Турци|Турке]], а [[Хафиз-паша]] је био рањен. Поражени [[Турци]] су се затим повукли у [[Параћин]], који је у то време припадао [[Лесковачки пашалук|лесковачком]], а не [[Београдски пашалук|београдском пашалуку]]. [[Карађорђе]] је на место битке дошао тек када је она била завршена. Одлучио је да на оружје подигне [[Параћин|параћинску]] [[нахија|нахију]]. С тога је заједно са [[Миленко Стојковић|Миленком Стојковићем]] отишао у село [[Извор (Параћин)|Извор]] код свог познаника Илије Барјактаровића. После поздрављања и неколико размењених речи [[вожд]] је упитао свог домаћина: ''„Коекуде, брат Илија, шта мисли параћинска нахија: да ли ће с нама или ће с Турцима?“'' Овај му на то одговори: ''„Само чека да ви дођете, па ћемо с вама сви до једнога!“'' Када је ово чуо [[Карађорђе]] му је рекао: ''„То је лепо. И кад је тако, а ти скупи људе, нек су готови, и нека понесу секире и мотике, јер оружја, знам, немате!“'' Тако се Илија прикључио устаницима тек [[1805]]. и то после српске победе на [[Битка на Иванковцу|Иванковцу]]. Већ наредног дана дошао је са 200 људи у [[Параћин]], и ту су на брду започели да копају шанчеве. Убрзо затим [[Хафиз-паша]] је отишао са својом војском према [[Ниш]]у, а [[Карађорђе]] је Илији Барјактаровићу дао војводску диплому и поставио га за [[војвода|војводу]] у [[Параћин|параћинској]] [[нахија|нахији]]. <ref name="Српске војсковође" />

Илија и [[Карађорђе]] су одржавали сталну преписку, о чему сведочи [[вожд]]оввождов Протокол, у коме се на више од седамдесет места налазе заведена писма, која је он упутио свом [[војвода|војводи]]. Значај [[делиград]]скогделиградског утврђења, које се налазило на [[Цариградски друм|Цариградском друму]], с једне стране, и Илијино обављање међународних послова, с друге стране, свакако су битно утицали да ова преписка буде обострана и честа.

Припремајући [[Србија|Србију]] за одбрану [[Карађорђе]] је [[1813]]. обновио звање главнокомандујућег, односно главног [[командант]]а. Том приликом је и Илија Барјактаровић добио ово звање. Заповедао је југоисточним [[фронт]]ом, чије је седиште било у [[Делиград]]уДелиграду. За њега се не може рећи да је био изразит јунак, попут неких других српских [[војвода]]. Мада, и он се борио са [[Турци]]ма у биткама на [[Битка на Чегру|Чегру]] [[1809]]. године <ref name="Ниш">[http://www.ni.rs/cegar.html -{www.ni.rs - Бој на Чегру}-]</ref> и оној последњој [[1813]]. на [[Делиград]]уДелиграду, као [[командант]] југоисточне устаничке војске. Међутим, Илија је у другом смислу био значајна личност. Обављао је многе управне и судске послове, а такође је био права личност за решавање многих послова у међународним односима.

Када су [[Турци]] били пред нападом на устанике, Илија је са њима обављао преговоре. На основу одлука [[војводска Скупштина|војводске Скупштине]] [[јануар]]а [[1813]]. била је састављена нова српска депутација, коју су поред Илије чинили [[Живко Шљивић]], [[Јефто Савић-Чотрић]] и [[Гаврило Николајевић]]. Њихов задатак био је да оду у [[Ниш]] и наставе преговоре са [[Турци]]маТурцима. Депутати су [[Турци]]маТурцима поднели следеће српске захтеве:

* [[Висока порта|Порта]] признаје [[берат]]ом [[Карађорђе|Карађорђа]] за врховног [[вожд]]авожда;

* Годишњи [[данак]] сакупљају [[Срби]] и предају га [[везир]]увезиру у [[Београд]]уБеограду. Висина данка утврдила би се преговорима;

* [[Султан]]уСултану дају војну помоћ и ратују за њега против сваког;

* Сами одржавају и чувају [[цар]]ске градове, а уколико би они били нападнути, затражиће помоћ од [[султан]]асултана;

Са овако формулисаним захтевима депутати су за [[Србија|Србију]] тражили [[аутономија|аутономију]], која је била комбинација онога што су устаници стекли оружјем и онога што су уживали у време [[Хаџи Мустафа-паша|Хаџи Мустафа-паше]]. У ствари, било је то пристајање, само на формално, али не и на стварно потчињавање [[Висока порта|Порти]]. Илија Барјактаровић и остали депутати предали су ове захтеве [[Карсли Али-паша|Карсли Али-паши]] и [[Челеби-ефендија|Челеби-ефендији]]. Међутим, Портини преговарачи су били непопустљиви.

Они су сматрали да би на тај начин било створено „у царству краљевство“. [[Карађорђе|Карађорђа]] су прихватали једино ако се са свим устаницима потурчи, обећавајући да ће га одмах именовати за [[београд]]скогбеоградског [[везир]]авезира. Илија Барјактаровић није могао да прихвати турску понуду, тако да су ови преговори сасвим пропали.

После велике офанзиве коју су [[1813]]. извршили [[Турци]], српска одбрана је била врло брзо и на многим местима пробијена. Видевши да је сваки даљи отпор безнадежан војвода Илија је напустио [[Делиград]], а затим је попут [[Карађорђе|Карађорђа]] отишао преко [[Дунав]]а. У [[Кнежевина Србија|Србију]] се вратио [[1815]]. године. [[Милош Обреновић|Кнез Милош]] га је именовао за члана магистрата [[Ћуприја|ћупријске]] [[нахија|нахије]], у [[Свилајнац|Свилајнцу]]. Од тада, па све до своје смрти, живео је у овој ресавској варошици. <ref name="Српске војсковође" />