Пад Новог Брда (1441) — разлика између измена

* код Трипоља, недалеко од [[Манастир Грачаница|манастира Грачанице]], [[6. август]]а [[1439]]. године, од снага предвођених Есе-бегом Авранезовићем;

Османлије су током прве половине [[1441]]. године заузеле Новобрдску варош, а посада тврђаве се држала до краја јуна, када се предала [[Румелија|румелијском]] [[беглербег]]у Шехабедину. Током [[Дуга војна|Дуге војне]], услед продора хришћанских снага преко [[Ниш]]а и [[Софија|Софије]] до [[Златица (Бугарска)|Златице]], крајем [[1443]]. године, Ново Брдо је на кратко ослобођено, да би се, после склапања [[Сегедински мир|Сегединског мира]] и обнове Српске деспотовине [[1444]]. године, поново нашло у саставу Србије.

После успешног крсташког похода који је током [[1443]]. и [[1444]]. године продро све до [[Софија|Сердике]] и узнемирио цео [[Балканско полуострво|Балкан]], [[Српска деспотовина]] је обновљена Сегединским миром и [[Ново Брдо]] је, без борбе, враћено [[Ђурађ Бранковић|деспоту Ђурђу]]. У склопу [[вазал]]них обавеза деспота Ђурђа према османском [[султан]]у, један одред коњаника и одељење копача тунела из Новог Брда су послати [[Мехмед II Освајач|Мухамеду II]] ([[1451]]—[[1481]]) као испомоћ током његовог напада на [[Цариград]] који је окончан [[29. мај]]а [[1453]]. године заузимањем града, током којег је у борбама погинуо последњи [[списак византијских царева|византијски цар]] [[Константин XI Палеолог Драгаш|Константин Драгаш]] ([[1449]]—[[1453]]—1453) и сломом [[Византијско царство|Византије]]. Међутим, већ наредне године [[Османлије]] су напале [[Ново Брдо]] и уз помоћ тешке [[артиљерија|артиљерије]] приморале опсађане да се [[1. јун]]а [[1455]]. године предају.