Акромегалија — разлика између измена

Акромегалија је хронична болест, код које се развој симптома одвија постепено у току низа година (од 5 до 10 година) пре него што се дијагноза установи. Клиничка презентација овог обољења је врло типична и последица је како деловања хормона раста на периферна [[Ткиво (биологија)|ткива]] и [[метаболизам]], тако и локалних манифестација насталих присуством тумора. Иницијални симотоми манифестују се мекоткивном пролиферацијом са увећањем шака и стопала, задебљањем усана и језика, меких делова носа и стварањем сувишних набора на челу што доводи до карактеристичног грубљег изгледа лица. Ове промене обично су удружене са повећањем [[зној]]ења, појавом масне [[кожакожни систем|коже]], замором, малаксалошћу, поспаношћу и повећањем телесне тежине. Са даљим трајањем болести долази до промена на [[кости]]ма и хрскавици првенствено главе и лица. Ове промене подразумевају задебљање [[калваријум]]а, повећање величине фронталних синуса што доводи до проминенције супраорбиталних лукова, затим увећања носа, протрузије доње вилице праћене променом угриза и повећањем размака међу [[зубизуб]]маима. Промене на шакама и стопалима ових болесника су типичне и предоминантно су последица мекоткивног раста. Они су увећани, гломазни, задебљали са затупљеним прстима. Кожа ових особа је генерално задебљала, масна и влажна. Честа је појава [[акне|акни]]. Описане коштано хрскавичаве промене временом могу условити појаву артралгија као и развоја дегенеративног артритиса кичменог стуба, кукова и колена. Половина пацијената жали се на постојање фотофобије. Пацијенти се најчешће жале на главобоље које су обично неспецифичне, обухватају целу главу или се јављају у одређеним регионима, трајног су или интрмитентног карактера. Временом оне постају све јаче и трајније. Екстраселарним ширењем тумор може довести и до слабљења вида, испада у видном пољу, а у најтежим случајевима и слепила. Може условити и компресију кранијалних нерава, хипофизне петељке и [[хипоталамус]]а, што може довести до поремећаја сна, апетита, температуре али и поремећаја у секрецији хипоталамичних хормона. Промене на [[крвни суд|крвним судовима]] могу довести до слабије исхрањености тумора, инфарктације или хеморагије у самом тумору односно до развоја апоплексије тумора.

Дијагноза акромегалије је обично клинички очигледна и може се врло лако потврдити радиоимунолошким мерењем основних вредности хормона раста, које су код 90% пацијената веће од 10 -{ng/ml}-, односно у распону од 5 до 500 -{ng/ml}-. Мерење -{IGF}- 1 има важну улогу у потврди дијагноза ове болести. Он је медијатор деловања хормона раста и ако је повишен са великом сигурношћу се може рећи да се ради о акромегалији. Тест оптрећења [[гликозаглукоза|гликозом]] представља најједноставнији и најспецифичнији динамски тест за акромегалију.

Постоје извесна патолошка стања која су праћена есцесом хормона раста и које треба разликовати диференцијално дијагностички од акромегалије. То су: [[Анорексија нервоза|анорексија]], нервоза, акутне болести, хронична бубрежна инсуфицијенција, цироза [[јетра|јетре]], гладовање, малнутриција било којег узрока, [[шећерна болест|дијабетес]] меллитус тип 1 итд..