Вилијам I Освајач — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
{{Владар
| име = Вилијам I Освајач
Линија 68 ⟶ 67:
Наследио га је син [[Вилијам II]].
=== Књига страшног суда ===
Споменик дељења земље између краља и нормандиских феудалаца претставља позната ''»Књига страшног суда«'' (Domesday Book) састављена 1086 г. на основу података које су дали народни претставници. У тој је књизи било подробно записано који поседи у свакој грофовији припадају краљу, који духовним и световним сениорима, колико nа сваком поседу (манору) има плужних запрега (карука), колико је на њему вилана (сељака са нормалном деоницом), бордарија и котарија (ситних сељака), серва (кућних робова), а колико слободних. Такође су унети и приближни приходи поседа у новцу. Краљ је хтео да буде тачно обавештен о средствима и приходима сваког свог вазала да би према томе захтевао од њега феудалну службу и ударао намете. »Књига страшног суда« претставља један од најважнијих споменика историје феудалне Европе. Ни у једној земљи није познат тако рани попис земље. »Књига страшног суда« претставља не само споменик поделе земље међу освајачима него и поробљавања сељачких маса. У »књизи страшног суда« многи слободни и полуслободни сељаци уврштени су у разред вилана. Овај термин, у XI в. још неодређен, убрзо је почео да означава кметове. Нормандиски освајачи су појачали експлоатацију зависног сељаштва и погоршали његов правни положај. Нормандиско освајање претставља важну етапу у развитку феудалних односа у Енглеској.
=== Учвршћивање краљеве власти ===
Виљем је владао гвозденом руком. Овај џин мрачна погледа, намрштен и недруштвен, без милости у гневу, знао је да улије страх и покорност. Ломећи сваки отпор, ма од кога долазио, он је доследно учвршћивао краљевску власт. Стара енглеска аристократија била је збрисана.
На чело грофовија на које се делила-Енглеска постављени су ''шерифи'' — службена лица која је именовао краљ. Сви крупни феудалци добијали су сада своју земљу непосредно од краља и постајали његови вазали. Земљишта су феудалцима дељена у деловима, она су била разбацана по разним грофовијама. Тако у Енглеској нису настале велике кнежевине које би могле постати опасне за краљевску власт. Краљ је држао у својим рукама око једне седмине свих земаља. Тај је део још био увећан доцнијим конфискацијама. Виљем је учврстио своју власт још у једном погледу. Ускоро после састављања »Књиге сграшног суда« он је, по речима хронике, — »наредио архиепископима, епископима, опатима, грофовима, баронима, шерифима са њиховим ритерима да се 1 августа сакупе код њега у Солзберију. А када су се сви сакупили, он је приморао ритере да му се закуну на верност против свих људи. Тако је Виљем успоставио директну феудалну везу с вазалима, приморавајући их да се закуну непосредно краљу. Све војне снаге ритера нашле су се у Енглеској у његовој служби.
У организацији локалне управе краљ је тежио да се ослони на претфеудалне установе Англо-Саса. Он је искористио старе скупштине сатнија и грофовија за своје фискалне циљеве, за разрезивање пореза, за суд, за владине истраге, нарочито за састављање »Књиге страшног суда«. Он је напоредо с феудалним системом војне службе задржао и стару војску слободног сељаштва.
Тако је краљ добио у руке снажан и послушан административни систем, велика војна и финансиска средства. Не само да је задржао све порезе уведене у англо-саској епохи него их је још и повећао.
Виљем је увећао своје поседе стварањем нових ловачких забрана. У областима које су биле одређене искључиво за краљевски лов рушена су читава села а њихови становници протеривани. Ко год би се усудио да без дозволе лови у краљевској шуми вадиле су му се очи. Од свих Виљемових мера изгледа да су »Шумски закони« били најнепопуларнији. Два Виљемова сина и његов унук били су убијени у »Новој шуми«, омиљеном његовом ловишту, недалеко од Винчестера.
=== Односи са црквом ===
Црква је била један од најважнијих Виљемових ослонаца. Он је сменио готово све више свештенство у Енглеској и поставио на њихово место своје људе. Њему одани епископи и опати заседали су у краљевском савету. Свестан политичке важности савеза са црквом, краљ није тврдичио у поклонима. Виљем је дао цркви низ привилегија, посебно, одвојио је црквене судове од световних. Отада су све ствари које се тичу цркве имале да се расправљају не пред судовима сатнија, већ пред специјалним црквеним судовима на основу »канона и епископских закона«. Виљем је штитио права и имовину цркве од присезања световних феудалаца. Али, јачајући утицај цркве као свог политичког оруђа, он није имао никакву жељу да у Енглеској ојача власт папе. У то је време заузимао папски престо чувени Гргур VII (1073—1085 г,). Хроника истиче како Виљем није дозвољавао да се папа признаје друкчије сем по краљевској наредби и како су сви папски прописи у Енглеској могли ступити на снагу тек кад их краљ одобри. Исто је тако за одлуке епископских сабора у Енглеској било потребно краљево одобрење. Ниједан краљев вазал или саветник није могао бити искључен из цркве или позван пред црквени суд сем по одобрењу краља. Виљем је постављао епископе и давао им инвеституру предајући им жезло и прстен. Гргур VII, огорчено се борећи за инвеституру с царем, није се усуђивао да од краља Енглеске створи себи новог опасног непријатеља и није пружао отпор његовој црквеној политици.
Неограничена моћ краља притискивала је многе од најмоћнијих »барона« (тако су почели називати крупне феудалце), и они су маштали о томе да се у Енглеској успостави поредак какав је у то време владао у Француској. Они су се више пута дизали против краља за време Виљема и његових наследника.
=== Краљевска власт и градови ===
Ситни и средњи феудалци — ритери, без обзира на своје англо-саско или нормандиско порекло — подржавали су Виљема и његове наследнике у њиховој борби с крупним баронима. Доброчинствима обасута и покорна црква и градски трговци за које је нормандиско освајање значило добит пружали су краљу сталну подршку. Виљемово обуздавање феудалне самовоље, жестоко гоњење разбојништава и убистава у којима се врло често изражавао протест угњетених класа створили су у Енглеској безбедност трговачких путева. По речима једне хронике, Виљем је у Енглеској завео такав поредак, да је свако могао без опасности проћи кроз целу краљевину с пуном врећом злата под пазухом. Но, освајање је за енглеске трговце било корисно и у другом погледу: оно је политички ујединило Енглеску с Нормандијом и Меном, Виљемовим поседима у Француској. Енглеска је и пре освајања одржавала трговачке везе с Нормандијом и Фландријом. Сада су те везе знатно ојачале. С Виљемом се нису појавили у Енглеској само ратни авантуристи већ и трговци из тих земаља. Виљем се оженио с фландриском грофицом и ставио трговину с Фландријом под своју нарочиту заштиту. Те су везе биле корисне за енглеске трговце, особито лондонске. Лондон је био главни посредник у трговини између Енглеске и земаља на континенту.
»Књига страшног суда« набраја у Енглеској до 80 градова. У градовима је живело око 5% становника читаве Енглеске. Али, већи део градова у Енглеској имао је у то доба (и дуго затим) полуаграрни карактер. У њима је већина становништва живела од сеоских занимања — земљорадње и сточарства. Градови су имали пространа поља и пашњаке. Од села су се углавном разликовали утврђењима. У следећем (XII) веку у Енглеској запажамо нагли пораст градова и трговине. Грађани постају важан краљев ослонац у његовој борби против барона.
=== Краљевска власт и слободно сељаштво ===
На краљевој страни био је и горњи слој слободног сељаштва које у Енглеској није нестало ни после нормандиског освајања, ма да се његов број смањио а правни положај погоршао. »Слободне« сељаке у Енглеској сретамо свуда: било је мало феудалних поседа на којима се уз масу кметова није сачувало и нешто слободних сељака. Они су били нарочито многобројни на североистоку, у областима старог данског становништва. »Слободан« сељак ипак није био ни издалека потпуно слободан. Он није био сопственик своје земље — врховна права на његову земљу припадала су господару феудалног поседа (»лорду манора«), а сељак је био обавезан да лорду плаћа феудалну ренту. Он је био потчињен јурисдикцији лорда, али је сматран лично слободним и могао је напустити феудални посед. Феудалци су тежили да слободне сељаке претворе у кметове. Горњи слој слободног сељаштва видео је у краљу свог заштитника од феудалаца. Стога је он стао на страну краља у његовој борби против непокорних барона.
== Литература ==
* {{Cite book |ref= harv|last= |first= |authorlink= |coauthors= |title= Историја средњег века I|year= 1950|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D0%B3_%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0_I|publisher= |location= Београд|id=}}
== Види још ==
| |||