Михаило Петровић (хирург) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Живот и дело: сређивање |
→Живот и дело: исправке и допуне |
||
Ред 54:
У Балканским ратовима и Првом светском рату Петровић је постао врхунски хирург. Иако високог чина он није ратовао као штабни официр у некој од команди српске војске, већ је увек био у првим борбеним редовима, у рововима међу рањеним војницима. А између две битке активно је својим помоћницима (студентима медицине, које је у студирању омео рат) држао предавања и уводио их у вештине хирургије.
И поред великог отпора савезника и кадровских проблема српског санитета пред пробој Солунског фронта Српска Врховна команда
Када је, и поред
Петровић је иако нерадо стиснутих зуба, морао је да испуни тај задатак. А када га је испунио, одлучио је, на своју одговорност, да Прву хируршку пољску болницу примакне ближе фронту, иако му то није било допуштено.<ref>Б. Димитријевић: ''Облици и порекло наметнутог заборава,'' Књижевни лист“ Београд, 2005; год. 4.; бр. 35/36.</ref> Ова мудра и смела Петровићева одлука спасила је животе многим рањеницима, а наљутила Француске савезнике, јер је:
{{цитат2|...''Србија – у поређењу са Савезницима и са Централним силама – испредњачила је макар за корак, и у погледу ратно-хируршке доктрине, залажући се за начело што је могуће краћег транспорта рањених? А то је значило да хируршке пољске болнице треба да су што ближе фронту.<ref>Димитријевић Б. ''У контејнеру: записи српског војног хирурга 1916-1918.'' Историја медицине [http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/12087 Пројекат@Растко], Приступљено 4. 10. 2013.</ref>''}}
Линија 75 ⟶ 73:
По завршетку Првог светског рата [[1920]]. Петровић је по потреби војне службе прекомандован у [[Загреб]] на дужност референта санитетске службе у Шестој армијској области. На тој дужности остао је све док указом Министра војске од [[1921]]. године није премештен на дужност, начелник Хируршког одељења Војне болнице у Београду. На тој дужности био је све до [[1929]]. године, када је пензионисан у чину бригадног генерала (у који је унапређен 1924. година) са правом ношења униформе, коју он није скидао све до своје смрти.<ref name="Čolović"/>
Када је Хируршко одељење Опште болнице на [[Врачар]]у, [[1921]]. године, одлуком [[Медицински факултет у Београду|Медицинског факултета у Београду]] постало Хируршка клиника и прва наставна и стручна установа за студије хирургије у [[Краљевина СХС|Краљевини СХС]], требало је изабрати предаваче. На предлог професора Суботића, Михаило Петровић је те године изабран за ванредног професора хируршке пропедевтике, истовремено када је постављен и за
И након пензонисања [[1929]]. године, Петровић је наставио да ради као професор хируршке пропедевтике на Медицинском Факултету у Београду, и да оперише „безмало до последњег даха“. Када му је умрла супруга [[1932]]. године, преселио се на Хируршко одељење Војне болнице у Београду, где је све до смрти 1934. подучавао своје млађе колеге
Међу њима је био и Рада Данић, који ће касније постати једна од угледних хирурга Југославије, и велики познавалац дела Михаила Петровића. Колико је била непромишљена одлука војних власти о пензионисању Петровића, најбоље се види из писма Рада Данића упућеног Петровићу:
{{цитат2|''...колико ми тешко пада ово Ваше – бар званично – напуштање рада мислим да није потребно нарочито истицати. Само мислим да се Војска, којој сте све дали и коју сте тако легендарно волели, није до према Вама до краја одужила. С тог се надам да ће Вам у толико милији бити овај глас искрене захвалности и оданости једнога Вашег ђака, који остаје Ваш увек Рада Данић. 13. априла 1929. у Нишу.<ref name="Čolović"> R. Čolović: ''Brigadni đeneral prof. dr Mihailo Petrović''; Beograd, 2005, Narodna biblioteka P 1182.</ref>''}}
| |||