Аналисти — разлика између измена

'''Аналисти''' (од [[Латински језик|латинске]] речи ''annus'' = „година“, одатле ''annales'', тј. ''libri'' = „годишњак“) јесте скупни назив за писце [[Антички Рим|римске]] историје који су деловали оквирно од [[Пунски ратови|Другог пунског рата]] до времена [[Корнелије Сула|Суле]]. Њихова дела углавном покривају период од најстаријих времена до њима савременог доба.

Римска [[историја|историографија]] није имала научни циљ у савременом значењу ове речи. Историјски спис је био или [[панегирик]], односно [[апологија]], написана у славу или одбрану каквог догађаја или какве личности, или је такав спис имао педагошки циљ ("историја је учитељица живота“, каже Цицерон), или му је, најзад, циљ био да забави читаоце. „Историја је веома блиска [[Поезија|поезији]]", каже [[Квинтилијан]], „она је, може се рећи, песма у [[Проза|прози]], написана да нас забави, а не да нас поучи“ ''(ад наррандум, нон ад пробандум)''. Касније, с развојем [[Реторикабеседништво|реторике]], дошла је историографија под њен утицај, и писцима историје стало је углавном до тога да им дело буде стилски лепо, да одговара прописима реторике и да начини ефекат. За порекло и вредност података које су преносили нису се ови историчари много интересовали, и машти је било отворено широко поље. Дуго времена су на историји радили искључиво римски [[патрицији]] и [[Нобилитет|нобили]].

Од почетака града Рима па све до око 400. године п. н. е. Римљани једва да су имали писаних докумената који би се могли употребити као историјски извор. Међутим, од 4. века п. н. е. врховни свештеник ''([[pontifex maximus]])'' је на табли постављеној на зиду [[Регија|Регије]] објављивао најзначаније догађаје, као што су имена [[Магистрати|магистратамагистрат]]а, пророчанства важна за целу заједницу, епидемије, ратови, помрачење сунца. Те су табле назване ''tabulae pontificum'' (= „понтификатске табле“ или „свештеничке табле“). Те су табле на крају године похрањиване у архиву и представљале су прве „анале“.

'''Млађа аналистика''' само је по форми боља од средње, а иначе су недостаци средње аналистике у њој додатно појачани. Из [[Политика|политичких]], [[Патриотизам|патриотских]] или [[Религија|религијских]] разлога писци нове аналистике обилно прибегавају измишљању, фалсификовању, прерађивању. Многи подаци млађих аналиста своје изворе имају у [[Хеленизамхеленистичка ера|хеленистичким]] приповеткама. Најпознатији представници били су [[Квинт Клаудије Квадригарије]] (''Quintus Claudius Quadrigarius'', око 80. п. н. е.) и [[Валерије Анција]] ''(Valerius Antias)''. Каснија римска историографија, оличена у делима [[Тит Ливије|Тита Ливија]], [[Дионизије Халикарнашанин|Дионизија Халикарнашанина]] и [[Плутарх]]а, била је под снажним утицајем млађих аналиста и њихових легенди претворених у историју.