Апије Клаудије Цек — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 1:
{{bez_inlajn_referenci}}
'''Апије Клаудије Цек''' ({{јез-лат|Appius Claudius Caecus}}, конзул [[307. п. н. е.|307]]. и [[296. п. н. е.|296]]. ст. e.), [[државник]] и [[политика|политичар]], [[конзул]], [[војсковођа]], непоколебиво строг [[цензор]], a [[писац|књижевник]] само узгред. Бавио се и питањима [[граматика|граматике]] и реформе [[правопис]]а. Саградио је први велики римски [[водовод]] (''aqua Appia'') и још до данас сачувани [[пут|друм]], ''via Appia''. Апијева је и изрека да је „свако своје [[Срећа|среће]] ковач“.
 
Апије Клаудије прва је добро позната личност [[Римска историја|римске историје]]. Његова младост је пала у године римских освајања по [[Италско полустрво|Италском полуострву]]. Тада су и културне везе [[Рим]]а са грчким градовима јужне Италије из године у годину бивале све тешње. Године [[338. п. н. е.|338]]. п. н. е. постале су римски муниципални град [[Куме]] , стара [[Халкида|халкидска]] колонија у Кампанији. Године [[327. п. н. е.|327]]. п. н. е. уврштен је и [[Напуљ]] међу „савезничке градове“ (civitates foederatae). У томе времену многих ратова родио се Апије Клаудије, [[државник]] и [[политика|политичар]], a књижевник само узгред. Прославио се као [[војсковођа]] у ратовима против [[Самнићани|Самнићана]] и [[етрурци|Етрураца]]. Био је непоколебиво строг [[цензор]]. Овај је угледни [[аристрократа]] учинио много за шире слојеве. Омогућио је и људима из нижих сталежа приступ у [[Римски сенат|Сенат]], чак и неким ослобођеницима. Умео је да оцени развој друштвених прилика. Допринео је и изградњи [[Рим]]а.
 
Као сви политичари Римске републике био је и [[беседништво|беседник]]. Прославио се говором против [[мир]]а који је [[280. п. н. е.|280]]. п. н. е. [[Тесалијатесалија (вишезначна одредница)|тесалски]] краљ Пир, савезник [[ТарентТаранто|Тарента]]а, понудио [[римски сенат|Римском сенату]]. Говор, сачуван у породичном архиву доцније је и објављен. Мисли се да је тај текст послужио песнику [[Ениј]]у који у своме историјском спеву даје парафразу те беседе у стиховима. Познато је да је говор читао још у 1. веку п. н. е. велики римски беседник [[Марко Тулије Цицерон|Цицерон]].
 
Старост Апијева пада у доба ратовања на хеленском југу Италског полуострва. Стога се може с разлогом претпоставити да је на Апија утицала [[хеленска књижевност]] тих крајева. [[Антика|Античко]] обавештење доиста и помиње да је Апије саставио неки carmen. Била је то, чини се, збирка [[изрека]], можда и названа просто Изреке (''Sententiae''). Сачувано је неколико [[фрагменат]]а. Апије казује да „треба бити уравнотежена [[дух]]а, да [[необузданост]] не би родила [[злочин]] и срамно дело“ (aequi animi compotem esse ne quid fraudis stuprique ferocia pariat). Апијева је и изрека да је „свако своје [[Срећа|среће]] ковач“ (fabrum esse suae quemque fortunae). Апијеве [[сентенција|сентенције]], можда састављене у [[Сатурнсатурн (митологијабог)|сатурнском]] [[стих]]у, ценио је y 2. веку п. н. е. грчки стоичар [[Панајтије]] близак филхеленском кругу [[Скипион]]а. [[Марко Тулије Цицерон|Цицерон]] казује да су имале питагорски карактер (carmen Pythagoreum). Има стручњака који су ово Цицероново сведочанство безразложно одбацивали. Знао је Цицерон шта је [[Питагорино учење]], a y Апијево доба то је учење било распрострањено по јужној [[Италија|Италији]] где је и поникло око [[500. п. н. е.]] Као да су још у доба етрурског господства питагорска учења о страхотама и казнама на ономе свету утицала на есхатолошка веровања Етрураца, у чијим гробницама се налазе слике кажњавања преминулих и слике страшних [[демон]]а мучитеља. У време Апијево додигли су [[Антички Рим|Римљани]] крај самога [[Римски форум|Форума]] статуу [[Питагора|Питагорину]], a грчки философ и музичар [[Аристоксен из Тарента]], рођен око [[370. п. н. е.]], који је саставио једну биографију Питагоре, изричито казује да су Римљани прихватили [[Питагорино учење]]. Стога се помишља да је извор Апијевих изрека била нека грчка питагорска збирка или збирка изрека сицилског комедиографа [[Епихарм]]а (550—460. п. н. е.) блиског питагоровцима.
 
Друга античка сведочанства казују да се Апије Клаудије бавио и питањима [[граматика|граматике]] и реформе [[правопис]]а. Приписују Апију и једну правну расправу (''De usurpationibus''). Али за развој правне књижевности од пресудног значаја био је подстрек који је Апије Клаудије дао своме ослобођенику [[Гнеј Флавије|Гнеју Флавију]] да попише и објави правила судског поступка (legis actiones) заједно са судским [[календар]]ом. Тај Флавијев закон (''Ius Flavianum'') био је необично важан револуционарни потез. До [[304. п. н. е.|304]]. п. н. е., када је законик објављен, свештеничка дружина понтифика (pontifices) објављивала је из месеца у месеп списак дана када су биле дозвољене [[суд]]ске расправе. Свештеници су дотада били једино надлежни да одреде начин како ваља вршити правне послове, које су формуле пуноважне и сл. Са [[Аристократија|аристократским]] породицима којима су припадале њихове старешине, ове су свештеничке дружине држале у својим рукама све правне послове. Аристократа, али реалан човек и праведан цензор, Апије Клаудије уз помоћ свога ослобођеника Флавија окончао је ово стање, и то у корист [[Плебејци|плебејаца]]. Они су добили писани [[законик]] и [[правилник]], па нису више били изложени на милост и немилост самовољи аристрократије.