Апостасија — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Бот: Селим 31 међујезичких веза, које су сад на Википодацима на d:q223681)
м (Бот: исправљена преусмерења)
 
== Апостасија у православљу ==
Апостасија у [[Православље|православљу]] представља одбацивање [[Isus Hrist|Господа Исуса Христа]] (престанак веровања у Њега као Сина Божјег, Искупитеља и Спаситеља), и прелазак у неку другу религију или губитак религије - [[атеизам]]. То одвајање (темељи се на слободној вољи) од јединства са Христом, значи искључење из Цркве Христове видљивим актом Црквене власти, а колико је то тежак грех, објашњава нам [[Апостол Павле|Свети Павле]]: „Кад неко преступи Мојсијев закон без милости умире у присуству два или три сведока. Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који погази Сина Божијега и крв савеза, којом је освећен сматра нечистом и огреши се ο Духа благодати." (Јев 10,28-29).
 
У Црквеном праву, апостасија означава отпадништво, одметање, одступање, одвајање, од Православне Вере и Цркве. Најтежи преступ против Вере јесте када се једно крштено лице одметне (одрекне) те Вере и пређе у неке друге религијске скупине, чији следбеници не признају Исуса Христа за Сина Божјег и Искупитеља од греха, смрти и ђавола. Свако одрицање од Вере чини преступ који се означава техничким термином: апостасија. Лице које се одрекло Вере зове се '''апостата'''.
Припадник Православне Вере, који се самовољно одрекне Хришћанства, постаје за Цркву и Христа, туђ односно стран. Иако је овим преступом сам себе осудио пред Црквом и тиме се одрекао свих права у њој, ипак је Црква такве апостате осуђивала и изрицала им најтежу казну - казну искључења из Цркве (екскомуникација).
 
Примера отпадништва од Хришћанства највише је било у време прогона [[Црква|Цркве]] и [[Хришћани|Хришћана]] од стране римских владара прва три века, за време [[Нерон]]а, [[Трајан]]а, [[Марко Аурелије|Марка Аурелија]], [[Деције Трајан|Деција Трајана]], а нарочито за време [[Диоклецијан]]а, његових сувладара и најближих наследника ([[284]]--[[312]]). У периоду од [[313|313.]] до [[323|323.]] гоњење је било ређе. Иако су по вестима савременика стотине хиљада Хришћана изгинуле као жртве овог гоњења, ипак хришћанство није ослабљено, него је само сјајно манифестовало своју непоколебљиву веру у Господа Христа. Због великих мучења током ових прогона, многи мученици названи су великомученицима. Међутим, било је и Хришћана који су били маловерни, те су се под различитим притисцима одрицали своје праве Вере, и приносећи жртве многобожачким идолима, постајали су многобошци. У хришћанској Црквено-правној литератури, такви „хришћани“ називани су пали ({{јез-гр|πάραπεπτωκότες}}) - 10. канон [[Први васељенски сабор|Првог васељенског сабора]].
 
== Приступ апостасији у историји ==
Апостасија је могла бити својевољна, свесна, одн. намерна, као код последњег римског многобожачког [[Јулијанјулијан Флавије Клаудије|цара Јулијана]] (361--363); управо због отпадништва од Хришћанства и назван је Апостат - Отпадник ({{јез-гр| Αποστάτης}}).
 
Чешћи случајеви апостасије били су из малодушности, односно страха. У почетку гоњења Хришћанства, многи хришћани су се одрицали Вере, и тиме сами себе искључивали из Цркве и губили сва права, а Црквене власти су то, нажалост, само морале констатовати као жалосну чињеницу, односно као велики грех. Али, апостата је и даље живео и то касније у хришћанској држави, те је и у њој таквој губио поједина права, јер је апостасија сматрана за јавни преступ, и није постојала застарелост преступа. У грчко-римској царевини хришћанска вера је постала у IV веку државном вером, и од припадања тој вери зависило је за дотичне уживање односних грађанских права. Прелаз, отпадништво из исте вере у јудејство или многобоштво, незнабоштво подлегало је казни. У [[Теодосије I|Теодосијевом Кодексу]] ([[438]]) цео седми наслов, титула XVI књиге говори искључиво ο апостасији (De apostatis). [[Грацијан|Цар Грацијан]] конституцијом [[381|381.]] године лишава права интестабилитета (права сведочења пред судом и прављења тестамента) сваког оног хришћанина који отпадне и пређе у незнабоштво или у јудејство према казнама при цару [[Констанције II|Констанцију II]]. Поред интестабилитета, апостате су потпадале и инфамији (губитак грађанских права или губитак појединих права и повластица у Цркви), а у време [[Царјустинијан ЈустинијанI|цара Јустинијана]], половином [[VI6. век|VI века]]а, такође и изгону из државе. Државни закони против апостата били су на снази за све време док је постојала [[ВизантијаВизантијско царство|Византијска царевина]]; исто као што су слични закони важили за апостате увек и у другим хришћанским државама.
 
Црквене казне за апостасију одређивале су се према околностима под којима је она учињена, и према томе да ли је починилац обичан верник, световњак, лаик или је члан црквеног клира, тј. клирик. Према светим канонима, Црквене власти су апостате, који су остајали упорни у преступу, кажњавале и клирике и лаике, искључењем из црквене заједнице, тј. [[анатема|анатемом]]. Међутим, они који су отпадали од Вере без присиле, тј. својевољно, па су тражили опроштај од Цркве, и да се поново врате у крило Црквене заједнице, ако су били световљаци, лаици, одлучивани су од Светог Причешћа за сав живот, а ако су били клирици, свештенослужитељи или црквенослужитељи - искључивани су из црквене заједнице.
256.125

измена