Атанасије Стојковић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 18:
|напомене =
}}
'''Атанасије Стојковић''' ([[Рума]], [[20. септембар]] [[1773]] — [[Харков]], [[2. јун]] [[1832]]) је био српски писац и научник. Био је руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, писац прве књиге из физике на српском језику, писац првог романа у новијој српској историји, као и преводилац [[Нови завет|Новог завета]] на [[Славеносербскиславеносрпски језик|славеносербски]].
 
== Биографија ==
Атанасије је рођен у Руми 1773. године где је пошао у школу и после основне завршио средњу „граматикалну латинску школу” и постао [[учитељ]]. Незадовољан звањем учитеља наставио је школовање у [[Шопрон]]у и [[Сегедин]]у, а [[1796]]. године учи права у [[Братислава|Пожуну]], да би по добијању стипендије отишао у [[Гетинген]] на студије природних наука, где [[1799]]. стиче звање доктора филозофије и постаје први [[СрбинСрби]]н који је докторирао на том универзитету <ref>После [http://www.rastko.rs/filosofija/jbalevic/bbalevic-religija_c.html Бојана Јована Стефановића Балевића који је докторирао] у [[Хале]]у [[1752]]. године, Атанасије Стојковић је био други Србин са докторском титулом уопште.</ref> и члан Гетингенског и [[Јена|Јенског]] ученог друштва. На наговор [[Доситеј Обрадовић|Доситеја Обрадовића]] од 1801. до 1803. у Будиму пише књигу ''"Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј"'' у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минерологију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и [[Павле Соларић|Павла Соларића]].
 
Захваљујући свом образовном раду [[1803]]. године бива позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у [[Харков]]у. Он је један учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз [[Глигорије Трлајић|Глигорија Трлајића]], [[Сава Петровић|Саву Петровића]], [[Ђорђе Коритар|Ђорђа Коритара]]. Прво предаје на катедри теоријске и експерименталне физике али убрзо постаје декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић касније постаје у ректор и оснивач харковског Ученог друштва.
Ред 27:
Стојковић је касније стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I орден светог Владимира трећег степена, а добија и материјалне привилегије и постаје државни саветник. Умире у [[Харков]]у 1832. године.
 
Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава [[Вук Стефановић Караџић|Вуку Караџићу]] да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман ''„Аристид и Наталија“'' из [[1801]]. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на [[Волтер]]ов „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.
 
== Библиографија ==