Википедија

Јарослав Јевдокимов — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 34:
Мајка Јарослава, Анастасија Харитонова Очеретович, је већ у својим двадесетим годинама осетила политичке репресалије у послератном [[СССР]]. Била је ухапшена и затворена у Ровенском затвору, где се и родио Јарослав. Да спаси сина од сигурне смрти, јер није могла сама да га храни, помогла јој је собна другарица Зина, жена ратног хероја, која је дојила и свог сина и Јарослава. Отац, Александар Игнатевич Евдокимов,(Пермски краја, Красновишерског рејона), такође је био у немилости. Мајка је пред онима који су јој изрекли казну прогонства у један од рудника [[Норилск|Норилска]] (Сибир), после само четри месеца од рођења, предала молог Јарослава, својим родитељима. Сина је следећи пут видела тек 1955 године, када је дошла са издржавања казне.<br />
 
На [[Полесје|Полесју]], у живописном селу [[Карист]] (Корецког реона, Ровенске области), Јарослав је растао уз баку Јарину, тетку Ану и деду Харитона.<br />
 
Велику улогу у развоју малог Јарославаје имао је деда Харитон, мајстор [[ковач]] и [[певач]] у црквеном [[Хор|хору]], коме је унук помагао у занату и певању. Растући у таквом окружењу, Јарослав је упијао сву лепоту Украјинске природе и песме. После завршене основне школе, иако се већ испољио његов певачки таленат, Јарослав је уписао професионалну школу у Корецку 1964.<br />
Ред 40:
Војни рок (1965-1968), служио је у Северној флоти. Као дете „неподобних“ имао је и овде проблема, није смео да се налази на поверљивим објектима, па је редов Евдокимов три године провео у грађевинској јединици. Ипак, његов глас му је обезбедио место четног певача. После демобилизације 1968, враћа се у родно село, а потом одлази у [[Дњепропетровск]], у фабрику гума, где га за време ручка другови наговарају да им нешто отпева. Ватрени поглед једне Белорускиње га охрабрује, и уз прве солистичке кораке, рађа се љубав, крунисана браком и одласком у [[Белорусија|Белорусију]].<br />
 
Украјински певачки таленат, није имао музичо образовање, па није журио да се упише на државну музичку академију. Ипак у Белорусији, каријера младог [[певач|певача]] почиње да се креће узлазном путањом. На концерту под називом “СЕЋАЊЕ“ Јарослав Евдокимов се нашао на правом месту и времену. Иако сам Евдокимов каже “.....и данас осећам страх пред излазак на ту сцену,стотине људи гледа у позорницу,а ја.....“. Међутим, после првих речи песме, гласом из дубине душе, Јарослав је на пречац освојио публику, будућа звезда је засијала. Пуно писама похвале, младом [[певач|певачу]], помогло је да Евдокимов уз помоћ уметничке бригаде преломи и коначно упише музичку академију. Од 1975 Јарослав Евдокимов је постао солиста [[Минск|Минске]] филхармоније.<br />
 
Иако му је успех, растао од концерта до концерта, Јарослав Евдокимов, је схватио да иако има природан таленат, да би постао „прави“ [[певач]], мора да има школован [[глас]], и почиње код Владимира Бучелеја да учи соло певање. Све три године (1977-1980) уз школовање, паралелно је наступао и као [[Солиста|солиста]] Белоруског војног округа.<br />
 
И опет судбина помаже младом уметнику. У част победе над фашизмом 9 маја, један од солиста свечаног концерта у [[Минск|Минску]] је и Јарослав Евдокимов са песмом „Поља Сећања“. Концерту присуствује и први секретар ЦК [[Белорусија|Белорусије]], Петар Машеров (и сам учесник рата, [[партизан]]). Машерова је толико одушевило извођење песме младог уметника, да је предложио да се Јевдокимову додели звање “Заслужни уметник Белоруске ССР“.<br />
 
Вест о талентованом [[певач|певачу]] из [[Минск|Минска]], стигла је и до [[Москва|Москве]]. Олга Малчанова из централне телевизије је Евдокимова представила у тада популарној емисији „ОКО СВЕТА-ХАЈДЕ ДА ПЕВАМО ПРИЈАТЕЉИ“. Од 1979 године Јарослав Евдокимов добија лаурат конкурса “СА ПЕСМОМ ЗА ЖИВОТ“. Од тада, глас уметника се све чешће чуо у програмима свесавезног радија и телевизије, а истовремено по завршетку школе соло певања, Јевдокимов постаје и солиста у државном радију. Више пута у следећим годинама наступа на „СЛОВЕНСКОМ БАЗАРУ“ у [[Витебск|Витебску]], као [[певач]] али и као члан жирија. Певао је и у [[Могиљов|Могиљову]], Француској, Немачкој, Пољској, Норвешкој, Швајцарској.<br />
 
Плоча „СВЕ ЋЕ СЕ ДЕСИТИ“ 1988, је прва у издању „Мелодије“, иако је име извођача већ итекако било познато милионском аудиторијуму [[СССР]]-а а и у иностранству. [[Певач|Певача]] слушаоци цене не само по предивној боји гласа, већ и по дубоком осећању за лепоту отпевану из срца. Јарослав Евдокимов има иначе необичну боју гласа. Дубок, јасан- лирски [[баритон]] у распону од две октаве је наводио познаваоце да мисле на наследника Каруза,. коме није проблем да прелази из тенора у бас, ипак су погрешили. Највећа љубав Јарослава Евдокимова су биле и остале народна и компоновама музика. Све компоноване песме су постале шлагери у његовом извођењу.<br />
 
У свом дугогодишњем певачком стажу, сарађивао је са текстописцима Г.Буравкин, Н.Гилевич, В.Некляев, М.Ясень, Р.Рождественский, Л.Рубальская, А.Поперечный, В.Ветрова, Ю.Рибчинский, А.Демиденко. Као и са композиторима Е.Зарицкий, Л.Захлевний, О.Морозов, Б.Емельянов, В.Окороков, В.Добрынин, И.Матета, Г.Татарченко.<br />
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Јарослав_Јевдокимов”