'''Васељенски сабори''' ({{Јез-грч|οικουμενικος συνοδος}}, {{Јез-лат|Concilium}}) су сабрања [[епископ]]а који представљају целуцијелу [[Црква|Цркву]], односно колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима веревјере и питањима дисциплине.
== Епископи ==
Саборе предводе [[епископ]]и као наследницинасљедници [[апостоли|светих апостола]]. Сабор није надређен [[Црква|Цркви]] већ је њен законити глас и њено телотијело. И поред тога што епископ има одређену помјесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса [[Црква|Цркве]]. У периоду прије [[велики раскол|шизме]] ([[1054]]), карактер ''„васељенски“'' једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата цијеле [[Римско царство|Империје]]. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на саборима било нужно. Мада сазивани од царева, васељенски сабори нису били царска институција. Цареви су потписивали саборска акта, али нису гласали нити су пак утицали на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.
