Џејмс Бредли — разлика између измена

Ова звездана паралакса је морала да се појави, ако је уопште и постојала, као мала годишња циклична кретња очигледне позиције звезде. Међутим, иако Бредли и Молине нису пронашли очекивану очигледну кретњу проузроковану паралаксом, уместо тога су пронашли другачију, необјашњену годишњу цикличну кретњу. Убрзо након Молинеове смрти, Бредли је схватио да је ово проузроковано феноменом који је данас познат по имену [[Аберација (астрономија)|аберација светлости]].<ref name="Hirshfeld"/><ref>Бредлијево ново откриће је откривено кроз коресподенцију са доктором Едмундом Халејем</ref> Основа по којој је Бредли открио ову годишњу цикличну кретњу је у ствари примећена из очекиване кретње изазване паралаксом, а то је да је њен годишњи распоред био другачији.
 
Прорачуни су показали да, да је постојала било каква кретња изазвана паралаксом, звезда би достигла своју најјужнију позицију у децембру, а своју најсевернију позицију у јуну. Оно што је Бредли открио уместо тога је била једна очигледна кретња која је достизала своју најјужнију позицију у марту, а најсевернију у септембру; то није могло бити приписано утицају паралаксе: узрок кретања са откривеним шаблоном је у почетку био потпуно нејасан.
 
Често се говорило да је Бредли дошао до решења овог проблема када је једрио на свом броду реком Темзом. Приметио је да када би се брод окренуо, мала застава на његовом јарболу би променила свој смер, иако се ветар није променио; једине промене су биле правац и брзина брода. Бредли је проучио да последице, претпостављајући да је правац кретања и брзина кретања Земље по својој орбити, заједно са константном брзином светлости звезде, могу изазвати очигледне промене у позицији звезда које је посматрао. Открио је да се ово потпуно поклапало са његовим запажањима, па је такође давало и процену брзине светлости, те је доказало и да је звездана паралакса, ако постоји, осим у екстремним случајевима који се догађају у јуну и у децембру, превише мала да би се могла измерити са прецизношћу коју је Бредли поседовао. (Мали износ било које паралаксе, у поређењу са очекивањима, је такође показала и да звезде морају бити много удаљеније од Земље него што је ико икада претпостављао.)
 
Ово откриће, које је касније постало познато као аберација светлости је било, што се тиче реалистичних сврха, закључни доказ о кретању Земље, и тиме је потврђена и тачност теорија Хипаркха са Родоса и Кеплера; објављена је пред Краљевским друштвом у јануару 1729. године (''Филозофске трансакције Краљевског друштва'' xxxv. 637). Теорија аберације је такође Бредлију дала и прилику да побољша претходне процене [[Брзина светлости|брзине светлости]], која је претходно приказана као финитна у радовима [[Оле Кристенсен Ремер|Олеа Кристенсена Ремера]] и других.<ref name="Hirshfeld"/>
 
Најраније опсервације путем којих је дошло до открића аберације су спроведене у Молинеовој кући у Кју Грину, а настављене су у кући Бредлијевог ујака, Џејмса паундаПаунда у Ванстиду у Есексу. Након објављивања његовог рада на тему аберације, Бредли је наставио са проматрањима, да би развио и проверио своје друго велико открицеоткриће, [[Нутација|нутацију]] Земљине осе, међутим, своје откриће није јавно објавио све до 14. фебруара 1748. године (''Phil. Trans.'' xlv. I), када је тестирао његову тачност и постојаност минутним опсеврацијама током потпуне револуције (18.6 година) месечевих чворова.
 
Године 1742. је Бредли изабран да наследи [[Едмунд Халеј|Едмунда Халеја]] као [[Краљевски астроном]]; његова важна репутација му је дозволила да затражи сет инструмената који је тада коштао 1,000 фунти; са квадрантом од осам стопа који је завршен за њега 1750. године од стране Џона Берда, у Гриничу је сакупио у периоду од десет година материјале неприкосновене вредности за реформу астрономије. Додељена му је краљевска пензија од 250 британских фунти годишње, почевши од 1752. године.
603

измене