Свемир (космологија) — разлика између измена

 
== Откриће ==
Године 350. пре нове ере, грчки филозоф [[Аристотел]] је предложио да се ''природа гнуша вакуума'', ''horror vacui''. Овај концепт се заснива на онтолошком аргументу из 5. века пре нове ере грчког филофофа [[Парменид]]а, који је порекао постојање празнине у свемиру. На основу ове идеје да вакуум не може постојати, у Западној култури је током много векова била распрострањена идеја да свемир не може бити празан.{{sfn|Porter|Park|Daston|2006|p=27}} Тек у 17. веку, француски филозоф [[Рене Декарт]] је изнео аргументе да цео свемир мора бити испуњен нечиме.{{sfn|Eckert|2006|p=5}}
 
У древној Кини су постојале разне мислилачке школе које су се бавиле природом неба, међу којима су се неке залагале за идеје које су доста сличне данашњим схватањима свемира. У 2. веку, астроном [[Џанг Хенг]] је био убеђен да је свемир безграничан, и да се простире далеко изван механизма који је одржавао Сунце и звезде. Преживеле књиге Ксуанг је школе говоре да су небела била безгранична, "празна, и немају никакве супстанце у себи". Такође, "Сунце, Месец и пратеће звезде лебде у празном простору, да ли крећући се или стојећи".{{sfn|Needham|Ronan|1985|pp=82–87}}
 
Италијански научник [[Галилео Галилеј]] је знао да ваздух има масу и да стога подлажеподлеже гравитацији. Године 1640. је демонстрирао да се једна успостављена сила одупрела формирању вакуума. Међутим, тек ће његов ученик [[Еванђелиста Торичели]] направио апарат који је произвео вакуум 1643. године. Овај експеримент је резултирао првим барометром са живом, те је направио научну сензацију у Европи. Француски математичар [[Блез Паскал]] је сматрао да ако је колонастуб меркураживе подржанаподржан од стране ваздуха, онда би колонастуб билабио краћакраћи на већој висини, где је ваздушни притисак нижи.{{sfn|Holton|Brush|2001|pp=267–268}} Године 1648. је његов зет, Флорин Перије, поновио експеримент на планини Пуи де Дом у централној Француској, те је открио да је колонастуб билабио краћакраћи за три инча. Ово умањење у притиску је касније даље приказано ношењем полу-пуног балона уз планину и посматрањем његовог постепеног надувавања, а затим и постепеног издувавања по силаску.{{sfn|Cajori|1917|pp=64–66}}
 
[[Датотека:Magedurger Halbkugeln Luftpumpe Deutsches Museum.jpg|мини|left|Оригинална Магдебургова атмосфера (доле лево) коришћена ради демонстрације Ото вон Герикове вакуумске пумпе (десно)|alt=Стаклени излог држи механички уређај са држачем, уз две металне хемисфере да би вукле конопце]]
Године 1650. је немачки научник [[Ото фон Герик]] конструисао прву вакуумску пумпу: уређај који је могао даље да оповргне принцип ''horror vacui''. Он је тачно приметио да атмосфера Земље окружује планету као оклоп, са густином која се постепено смањује са висином. Закључио је да мора да постоји вакуум између Земље и Месеца.{{sfn|Genz|2001|pp=127–128}}
 
У 15. веку, немачки геолог Никола Кузански је шпекулисао да [[универзум]] није имао центар и обим. Није веровао да универзум, иако није неограничен, није могао бити сматран ограниченим, с обзиром на то да није имао никакве границе у оквиру којих би моглимогао бити задржанизадржан.{{sfn|Tassoul|Tassoul|2004|p=22}} Ове идеје су довеле до спекулацијашпекулација о бесконачној димензији свемира италијанског филозофа [[Ђордано Бруно|Ђордана Бруна]] у 16. веку. Проширио је коперниковуКоперникову хелиоцентричну космологију до концепта бесконачности универзума испуњеног супстанцом која се назива етар, и која се не одупире кретању небеских тела.{{sfn|Gatti|2002|pp=99–104}} Енглески филозоф [[Вилијам Гилберт]] је дошао до сличног закључка, тврдећи да су звезде видљиве нама само зато што су окружене танким етром или празнином.{{sfn|Kelly|1965|pp=97–107}} Овај концепт етра је настао међу древним грчким филозофима, међу којима су Аристотел, који је из њега саставио теорију о томе како се крећу небеска тела.{{sfn|Olenick|Apostol|Goodstein|1986|p=356}}
 
Концепт универзума испуњеног [[Етар (физика)|етром]] је остао у моди међу неким научницима све до почетка 20. века. Овај облик етра је виђен као медиј кроз који би већина светлости могла да се рашири.{{sfn|Hariharan|2003|p=2}} Године 1887. је путем [[Majkelson-Morlijev eksperiment|Мајкелсон-МорлијевМорлијевог експеримента]] покушанапокушано да се открије кретња Земље путем посматрања промена у брзини светлости, која зависи од смера кретања планете. Међутим, нула резултат је показао да постоји нека грешка у концепту. Тада је иделаидеја о етру напуштена, те је замењена [[Specijalna teorija relativnosti|специјалном теоријом релативитета]] [[Алберт Ајнштајн|Алберта Ајнштајна]], којом се тврди да је брзина светлости у вакууму фиксна константа, независна у односу на претњу посматрача или референтног оквира.{{sfn|Olenick|Apostol|Goodstein|1986|pp=357–365}}{{sfn|Thagard|1992|pp=206–209}}
 
Први професионални [[астроном]] који је подржао концепт бесконачног универзума је био енглез [[Томас Дигз]] 1576. године. {{sfn|Maor|1991|p=195}} Али, скала универзума је остала непозната све до првог успешног мерења удаљености оближње звезде 1838. године од стране немачког астронома [[Фридрих Бесел|Фридриха Бесела]]. Он је показао да је звезда [[61 Сигни]] имала паралаксу одсамоод само 0.31 арксекунди (у поређењу са савременом вредношћу од 0.287″). Ово одговара удаљености од преко 10 светлосних година.{{sfn|Webb|1999|pp=71–73}} Удаљеност од [[Месје 31|Андромедине галаксије]] је утврђена 1923. године од стране америчког астронома [[Едвин Хабл|Едвина Хабла]] мерењем светлости [[Цефеида|цефеиде]] у тој галаксији, што је нова техника коју је открила [[Хенријета Левит]]. Овим је утврђено да се Андромедина галаксија налази изван [[Млечни пут|Млечног пута]].{{sfn|Tyson|Goldsmith|2004|pp=114–115}}
 
Најранија позната процена температуре свемира је начињена од стране швајцарског физичара Чарлса Едварда Гијома 1896. године. Користећи процењену радијацију позадинских звезда, закључио је да свемир мора бити загрејан до температуре од 5–6 калвина. Британски физичар [[Артур Едингтон]] је направио сличне прорачуне да би извео температуру од 3.18° 1926. године. Године 1933. је немачки физичар Ерик Регенер је користио тоталну измерену енергију космичких зрака да би проценио међугалактичку температуру која износи 2.8 калвина.
 
Савремени концепт свемира се заснива на теорији великог праска, која је први пут поменута 1931. године од стране белгијског физичара ЖоржЖоржа ЛеметрЛеметра. Ова теорија тврди да је видљиви свемир настао из веома компактног облика који је од тада био субјекат сталне експанзије. Спољашња енергија која се испуштала током првобитне експанзије се стабилно смаљивала у густини, што је одвело до тога да су 1948. године амерички физичари Ралф Алфер и Роберт Херман предвидели да температура свемира износи 5 калвина.
 
Термин ''свемир'' је први пут коришћен 1842. године од стране енглеске песникиње Леди Емелин Стјуарт-Вортли у њеној песми "Девојка из Москве".{{sfn|Stuart Wortley|1841|p=410}} Израз ''свемир'' је први пут искористио као астрономски термин [[Александар фон Хумболт]] 1845. године. {{sfn|Von Humboldt|1845|p=39}} Касније је популаризован у писмима и делима [[Херберт Џорџ Велс|Херберта Џорџа Велса]] 1901. године.
603

измене