Француско-пруски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
{{прерађивање}}
{{Рат
|рат = Француско-пруски рат
Линија 43 ⟶ 44:
Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио [[реваншизам]]. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар [[Вилхелм II Немачки|Виљем II]] напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику [[Први светски рат|Првог светског рата]].
Рат између [[Француска|Француске]] и [[Пруско краљевство|Прусије]] је вероватно најбољи пример и веома репрезентативно приказује природу рата у другој половини [[XIX век]]а – почетак тзв. „''индустријког ратовања''“. Поред тога илуструје и неке од главних тема историје ратовања уопште – саму идеју рата, утицај технолошких иновација на рат, природу армија и начин како обичан војник доживљава рат.
Рат између [[Француска|Француске]] и [[Пруско краљевство|Прусије]] [[1870]] – [[1871]]..г. је вероватно најбољи пример и веома репрезентативно приказује природу рата у другој половини [[XIX век]]а – почетак тзв. „''индустријког ратовања''“. Поред тога илуструје и неке од главних тема историје ратовања уопште – саму идеју рата, утицај технолошких иновација на рат, природу армија и начин како обичан војник доживљава рат.
На први поглед би се олако могло помислити, као што су тадашњи посматрачи запазили, да је исход овог рата био јасан већ унапред и да је победа Француза загараонтована, лака и брза. Јер, недуго пре тога француска армија је победила и [[Аустрија|Аустрију]] и [[Русија|Русију]]; водио ју је још један човек са именом [[Наполеон]] и сматрало се да само она и ниједна друга војска, има способност наполеоновског „првог утиска“. За ту империјалну француску армију говорило се да „француска фурија“ (фр. furia francese). А пруску армију Французи су исмевали као војску „''адвоката и очних лекара''“. Међутим, када је избио рат веома брзо се показало да боља мобилизација, вођење рата и артиљерија доминирају у новом стилу ратовања.
Пруски генералштаб се састојао од тачно 11 официра – ни један више, ни један мање. Тај генералштаб је [[1870]].г. проценио да за три седмице може да превезе 484000 војника преко расположивих шест железничких пруга у [[Рајнска област|Рајнску област]]. А у реалности, за само 18 дана чак 1183000 пруских војника из редовног и резервног састава прошло је кроз војне бараке, а 462000 се нашло на граници са [[Француска|Француском]]. Железнички транспорт је био децентрализовна на ниво корпуса, и свака јединица је прецизно знала ког дана и уколико сати мора кренути из гарнизона, ка својој зони концентрације. Један француски историчар је касније напоменуо да „''још од дана легендарног императора [[Ксеркс]]а од Персије тако огроман број људи није био изведен на фронт''“.
Већ се у првим биткама успоставио образац који се касније само понављао. Пресудна је била бројчана надмоћ, а ширина фронта је водила ка тактици опкољавања и уништавања противничке јединице; пушчана паљба је изванредно ефикасно заустављала скоро сваки покушај фронталног јуриша али ју је артиљерија лако надвладавала.
Наиме, у Немачкој је крајем четрдесетих година [[XIX век]]а, [[Николаус фон Драјзе]] (нем. Nikolaus von Dreyse) развио пушку острагушу, много погоднију да се њоме пуца и из клечећег или лежећег става. Војник није више морао да стоју усправно, као [[мускетари|мускетар]]. Већ [[1866]].г. током [[аустријско-пруски рат|аустријско-пруског рата]], пруска армија је у целости била наоружана пушкама са опаљивањем помоћу ударне игле – тзв. игличаркама, захваљујући чему је пруски војник могао да испали шест метака док аустријски војник стигне да испали један. у [[Француска|Француској]], исте те године, [[Антоан Алфонс Шаспо]] (фр. Chasssepot) је конструисао напредну верзију тога: затварач (покертни део на задњем делу цеви) је заптио једним гуменим прстеном, тако да је из пушке „шаспоовке“ далеко мање барутних гасова излазило кроз затварач. И одједном је пушка добацивала 1600 метара, а не само 600 метара као [[Николаус фон Драјзе|фон Драјзеров]] „цинднаделгевер“ (нем. Zündnaadelgewer) што би у дословном преводу значило „са ударном иглом оружје“.
Вероватно је највећа револуција била у пушчаном метку. Уместо некадашње оловне кугле, прво је био уведен издужени метак са куглом напред – тзв. Минијев метак (енг. Minie), а затим још издуженији са конусним купастим) врхом. Уместо да се у затварач убацује прстима један па испали, па други, па испали итд. била је уведена пушка репетирка, која, ако је била напуљена са нпр. пет метака, могла брзо да се репетира да би испалила све њих, један по један, за кратко време.
Француска војска је отишла чак и корак даље развивши једну машинску пушку намељену да се гура на точковима као да је топ. Она је добила назив [[митраљез|„митраљез“]] (фр. mitrailleuse). Као и данашњи амерички [[гетлинг-топ]] (који обично има шест паралелних једнаких цеви које ротирају и смењују једна другу на позицији за паљбу) овај француски [[митраљез]] је имао чак 25 цеви, а да би се оне вртеле и пуцале, стрелац је само имао да обрће једну ручку. Такав [[митраљез]] је добацивао 2000 метара и испаљивао 150 метака у минути. Француска војска га је држала у строгој тајности, па је трупама тек [[1870]].г. било дозвољено да се увежбаву с њим.
Артиљерија је постала пресудно оружје рата. Док су се Британци „заглавили“ са ливеним гвожђем, а Аустријанци и Французи са традиционалним бронзаним топовима који су се пунили од напред, [[Пруско краљевство|Прусија]] је још једном кренула испред свих; а и морала је нешто радиклано да учини, пошто их је много оштетила аустријска артиљерија током рата [[1866]].г. У [[Есен]]еу (нем. Essen) је [[Алфред Круп]] (нем. Alfred Krupp) већ експериментисао са челичним топовима, који су имали више предности: били су лакши, покретљивији, добри за олучавање (са усецима који су ишли паралелно напред, ка устима цеви али са једним спиралним усеком) али и за пуњење одстрага чиме су давали већу излазну брзину гранате и имали су могућност за веће калибре. Трзај топа прихватале су, тј. амортизовале, на контролисан начин опруге – док су на инжењерским столовима већ постојали први нацрти за нови, хидраулични систем амортизера. Глаткоцевна пољска артиљерија могла је да туче до 1000 метара даљине и да испаљује две до три гранате по минути,а [[Алфред Круп|Крупови]] челични топови су тукли и до 5000 метара, са по десет граната у минути. Гранате издуженог облика ваљка су експлодирале при удару у циљ јер су у себи имале експлозивни набој и знатно побољшан упаљач. Овакве гранате, са металном чауром олакшале су пуњење, испаљивање и избацивање празне чауре. [[Алфред Нобел]] (1833 – 1896. г.) је, на основу нитроглицерина, пронашао [[динамит]], који је омогућио да се уведе бездимни барут. Након тога бојна поља више неће бити прекривена и замрачена густим облацима барутног дима, па је артиљерија могла много прецизније и страшније да распали по противнику.
У [[Пруско краљевство|Прусији]] је била отворена и једна специјална артиљеријска школа само за упознавање артиљераца са тим новим оружјем.
Било је чак експеримената са бестрзајним топовима – у [[Немачка|Немачкој]] Виле (нем. Wille) а у [[Француска|Француској]] Ланглоа (фр. Langlois) – чија је очигледна предност била та да су могли да пуцају без прекида јер не би морало после сваке испаљене гранате да се чека да се топ откотрља уназад па докотрља опет натраг. А када се пешадија увукла у ровове да би избегла хоризнталну артиљеријску ватру, артиљерија је одговорила [[хаубица]]ма – топовима чије гранате су се пењале у вис а потом се стрмо обрушавале у ров, међу пешадију.
За немачку тактику током тог рата настала је нова реч – „ауфтрагстактик“, што би могло да се преведе као „тактика испуњавања налога“. Била је једноставна али веома ефектна. Команданти фронтовских јединица имали су, у оквиру опште стратешке замисли, слободно да марширају у правцу топовске грмљавине, јер се могло очекивати да је пресудни притисак тамо где топови грувају. Стратешка генијалност генерала [[Хелмут фон Молтке Старији|Хелмута фон Молткеа]] (нем. Helmuth Karl Bernhard Graf von Moltke) – ([[1800]]-[[1891]].г.) састојала се у томе што је био способан да се прилагоди околностима оним темпом како су околности искрсавале, а није присиљавао своје армије да се уклопе као коцкице у неки унапред нацртан план – укратко, фон Молтке је, за своје време, био брилијантни опортуниста.
Пешадија је веома брзо научила да је самоубиство ходати постројен, парадно, у сусрет пушчаним цевима, сада када су се пушке биле са репетирањем и пуњењем одстарга. Јер сада су пушке секле све живо, разарујћи и строј и чету. На [[битка код Шпихерна|Шпихерену]] (нем. Spicheren), [[8. августа]] [[1870]].г., око 12% од 42000 постројених Пруса је било погинуло или рањено у року од 12 сати – углавном од пушчане и артиљеријске паљбе из близине. Касније ће пруски генералштаб анализирати битку код Шпихерена и саставити математичке таблице о броју погинулих и рањених. Десет дана касније, [[18. августа]], код места [[битка код Гравелота|Гравелот Сен Прива]] (фр. Gravelotte St. Privat), принц [[Август од Виртенберга]] наредио је једном гардијском пуку да јуриша у збијеној формацији, без подршке артиљерије, узбрдо, али зато са звуцима својих труба и бубњева, на укопану француску пешадију наоружану пушкама шаспоовкама. Резултат је био потпуни масакр: за 20-ак минута погинуло је 8000 вијника и официра – 68% укупног састава те јединице. Нико од Пруса није успео да се примакне Французима ближе од 550 метара. Овај догађај је био само наговештај оног најгорег што ће се дешавати 40 година касније.
Међутим, пруска армија је извукла поуке из догађаја на [[битка код Гравелота|Гравелоту]]. Као прво, у [[битка код Седана|бици код Седана]] [[1. септембра]] пруска пешадија је мало причекала, препуштајући да артиљерија обави главни део посла. Исход: у тој великој бици погинуло је само 850 пруских војника више но у релативно малој бици код [[битка код Гравелота|Гравелота]].
Друго, Пруси су [[30. октобра]] у близини [[Париз]]а изнашли нову тактику. Противнапад пруске гарде није био у јасно постројеним формацијама, него су од једног до другог војника била велика растојања и сваки се заклањао и скривао иза разних неравнина на терну и тиме нигде нису били „велика мета“, у јуриш је полазила час једна час друга група али увек уз жестоку ватрену подршку осталих – који су баш тада највише гађали Французе. Тек [[1917]].г. немачка армија вратиће се овој тактици, употребом тзв. „јуришних одреда“.
Коњица се још увек сматрала елитним родом војске. али, овај рат ће разоткрити чињеницу да је сада коњица имала само две могућности – да изврши самоубиство јуршајући ли да не ради ништа. [[5. августа]] [[1870]].г., фрнацуски генерал А.Е. Мишел (фр. Michelle) је посало своју бригаду кирасира да галопом, низ једну падину, на пруску пешадију, код места [[битка код Мосброна|Мосброн]] (фр. Morsbronn-les-Bains). Било је уништено свих девет одреда кирасира, а колико је до данас познато, није погинуо ни један пруски војник. [[14. августа]], француски коњаници, такође кирасири, припадници једног пука француске Царске гарде, жртвовани су код [[битка код Резонвила|Резонвила]] (фр. Rezonville), у сличном самоубилачком јуришу на пруску пешадију. А код [[битка код Седана|Седана]] је [[1. септембра]] [[1870]].г. француска коњица којом је командовао генерал Жан. А. Маргерит јуришала више пута узастопно на немачку пешадију. Било је то херојски, па је чак и пруски краљ [[Вилхемл I од Хоенцолерна]] (нем. Wilhelm Friedrich Ludwig von Hohenzollern) - ([[1797]]-[[1888]].г.; пруски краљ од [[1861]]. а немачки цар од [[1871]].г.), са дивљењем на француском језику „''Ah! Les braves gens!''“, али заправо, и они су починили самоубиство. Оних последњих неколико преживелих француских коњаника вратили су се без икакве борбе, у тишини, лагано, ка француским положајима – нико их није дирао; Пруси су се размакли и пропустили их, салутирајући у ставу мирно у знак поштовања.
Али, и више но очигледну лекцију из овога нико није хтео да научи. Команданти су у будућим ратовима напросто игнорисали масакре код Мосброна, Резонвила и Седана. Радије су указивали на једини светао пример: у [[битка код Вионвила|бици код Вионвила]] (фр. Vionville), [[16. августа]], шест ескадрона пруске коњице у јуришу је прегазило француску топовску линију, и на тај начин спасило немачку пешадију која је до тог тренутка била у критичној ситуацији, под неподношљивом паљбом. Коњицом која се тог дана тако добро паказала командовао је генерал [[Адалберт фон Бредов]] (нем. Adalbert von Bredow), а тај јуриш је остао упамћен као „јахање у смрт“. Био је то вероватно последњи масовни збојени јуриш коњице, чизма-до чизме, у историји европских ратова. Па ипак, та једна једина победа одржала је углед коњице као рода војске, све до следећег рата. У осталим ситуацијама током [[француско-пруски рат|француско-пруског рата]], коњица је била од користи само за извиђање и за изненадне бнападе на противничке линије снабдевања.
Артиљерија је свакако битно утицала на коначан исход рата. Крупови челични топови који су се пунили од назад, са гранатама које су експлодирале у тренутку удара у мету, и са високом прецизнишћу, увели су човечанство у нову еру примењене технологије. [[Битка код Седана]] је показала надмоћ артиљерије. Нпр. на месту званом [[Боа де Ла Гарен]], десет немачких батерија је измасакрирало Французе који су били у једној шуми. Свака батерија је гађала други сектор шуме, а у свакој батерији сваки топ је гађао са другачијом елевацијом и самим тим са другачијим дометом, тако да је је цела шума поново и поново била прочешљавана гранатама. Французи су покушавали да се повуку, али излазећи на отворен простор страдали су још горе, тако да су били принуђену да се врате у шуме где су их непрекидно Пруси гранатирали. На крају су цели француски батаљони побацали оружје и предали се. После битке, Пруси су, разгледајући резултате своје артиљерије и сами били импресионирани: „ ''... Гомиле крша и лома а браниоци ... леже посвуда, језиво покидани гранатама; овде труп, а 30 или 40 метара даље, рука; на каменитим и песковитим деловима терена, на много места барице крви. Свуда унаоколо пушке и мачеви, ранчеви и муниција, разнешена запрежна кола од којих је понегде остал само руда, тамо и амо колски точкови; и велики број коња, језиво раздераних и искасапљених ...'' “.
[[Битка код Седана]] је такође демонстрирала и хладнокрвност немачких лидера. Канцелар [[Ото фон Бизмарк]] (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – ([[1815]]-[[1898]].г.) је дипломатским путем припремио победу, тако што је информисао владу [[Белгија|Белгије]] да ако трупе француског маршала [[Патрис МакМахон|Патриса МакМахона]] (фр. Marie Edmé Patrice Maurice, comte de MacMahon) – ([[1808]]-[[1893]].г.), тзв. „шалонске трупе“ пређу у [[Белгија|Белгију]], а белгијска влада их не разоружа, онда [[Пруско краљевство|Прусија]] задржава себи право да их гони кроз [[Белгија|Белгију]]. На основу овога, генерал фон Молтке је био сигуран да сада има француске трупе у клопци. Након тога се, потпуно ноншалатно дошетао до висова изнад места [[Френо]]а, да заједно са [[Вилхемл I од Хоенцолерна|Вилхелмом I]] и групом немачких принчева, уз које су ишли и бројни инострани војни посматрачи – међу њима и амерички генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] (енг. Philip Henry Sheridan) – (1831-1888. г.), један од главникомандујућих заповедника [[Север]]а – гледају како масе француских војника узалодно гину. [[Битка код Седана]] је учврстила немачку војно-оперативну вештину звану „кеселшлахт“ (нем. Kesselschlacht), што би се могло превести као битка у окружењу, тј . битка опкољавања и потпуног уништавања противника. То се одвијало тако што се опколе велике непријатељске снаге, а затим се дефанзивном тактиком, надмоћном паљбом, дочекује и уништава свака јединица која би покушала да се пробије из окружења.
Французи никако нису успевали да пронађу своје јединице. Курири су им лутали, јер нису знали да нађу пут. Команданти су, без мапа, наређивали да војска крене у погрешном смеру. Од мртвих коња и запаљених кола није могло да се прође кроз веома битна „уска грла“ на многим путевима. Трупе су марширале све док све док се не би судариле са другим, такође француским трупама, које су ишле у супротном правцу а да нису знале куда иду. Укратко, био је то, слободно се може рећи, Марфијав закон примењен на ратовање. Међутим [[, битка код Седана|битка код Седана]] је и Прусе присилила да схвате да је француски народ одбио да прихвати пораз своје империјалне армије и заробљавање [[НаполеонаIII|Наполеона III]] (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – ([[1808]]-[[1873]].г.; владао од [[1852]]-[[1870]].г.). На челу покрета који је захтевао „рат до краја“ (фр. la guerre a outrance) нашли су се [[Леон Гамбета]] (фр. Léon Gambetta) – ([[1838]]-[[1882]].г.) и [[Шарл де Фрејсине]] (фр. Charles Louis de Saulces de Freycinet) – ([[1828]]-[[1923]].г.). Понови су на површину испловиле идеје из [[1793]].г. – увосте цензуру штампе, принудно читање патриотских текстова, реквирирање намирница и свега другог што је потребно фронту, регрутација и лекара, архитеката, инжињера и научника, укидање ограничења у погледу чина до кога се може напредовати; а почели су позиви да се врате масовне регрутације и комитети за јавну безбедност – укратко, да цела нација узме оружје у руке. Захваљујући само томе што је на мору била јача од [[Пруско краљевство|Прусије]], [[Француска]] је успела да увезе из Велика Британија|Велике Британије и [[САД]] огроман број пушака, додуше збуњујуће разноврсних: винчестерке, ремингтонке, спенсерке и шарповке, шнајдерке и енфилдке.
И, надасве, имитирајући начин како су се Шпанци својевремено одупирали [[Наполеон|Наполеону I]], Французи су прибегли герилском раовању. Биле су створене специјалне јединице зване франк-тирери (фр. franc-tireur) да блокирају друмове, нападају пруске колоне за снабдевање, минирају мостове, тунеле и пруге. Из [[Италија|Италије]] је стигао чак и остарели италијански револуционар [[Ђузепе Гарибалди]] (итал. Giuseppe Garibaldi) – ([[1807]]-[[1882]].г.), да потпомогне у спровођењу тактике „спржене земље“. Линија између војника и цивила веома брзо се распадала.
Реакција Пруса на ову француску партизанску акцију била је изненеађујуће уздржана. Герилцима се углавном није признавао статус војске, а када су се Французи због тога жалили [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарку]], он им је хладно одговорио: „''На нашем дрвећу се још познају трагови конопаца, где су ваши генерали вешали наше људе''“ – мислећи на француску окупацију [[Пруско краљевство|Прусије]] између [[1806]]. и [[1814]].г. Али, није било масовних егзекуција француских цивила, нити рушења целих села. Овако блага реакција очигледно је веома изненадила америчког генерала [[Филип Шеридан|Шеридана]]. Сигурно имајући на уму своје сопствене рече из кампање у долини Шенандоа (енг. Shenandoah) [[1864]].г., генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] је саопштио пруском генералштабу да би „''исправна стратегија''“ била да се „''становништву нанесе толико патње, да они почну да моле за мир, и да присиле своју владу да затражи мир“. [[Филип Шеридан|Шеридан]] је рекао Прусима како се ратовало у [[САД]]: „Народу не сме да остане ништа, само очи за плакање због рата''“.
Француску масовно мобилисану армију (фр. sortte en masse) смрвиле су пруске регуларне трупе [[битка код Орлеана|код Орлеана]] (фр. Orléans) и [[битка код Ле Мана|код Ле Мана]] (фр. Le Mans). Француске трупе су се претвориле у хореде уморних и гладних, спреминих на побуну. Француска је морала да затражи мир. Генерал фон Молтке је, међутим, био савршено спреман да својим трупама гони остатке француске војске низ долину [[Лоара|Лоаре]] (фр. Loire) све до шпанске границе. Он је увидео да се примиче тренутк једне фундаментален одлуке – „''Питање гласи, шта је боље, увежбана армија, или грађанска милиција ... Ако Французи успеју да нас избаце из Француске, све силе ће увести систем милиције, али, ако ми победимао, свака држава ће нас имитирати, успоставиће стајаће армије кроз које ће путем војног рока морати да прође свако.''“
Најзад се тежиште одлуке (нем. Schwerpunkt) преместило у опкољени [[Париз]] – град који је сматран и краљицом [[Европа|Европе]] и модерним [[Вавилон]]ом. На француској страни, [[Леон Гамбета|Гамбета]] је био мобилисао нове армије грађана, не толико да би потукао Прусе, но више да би олакшао положај самих Парижана. Пруси су пак, одлучили да опседају и освоје град као да је једина од тврђава [[Себастијан де Вобан|Себастијана де Вобана]] (фр. Sébastien Le Prestre de Vauban) - ([[1633]]-[[1707]].г.), из [[XVII век]]а.
Стратегија, ипак није толико ствар геометрије, колико политике, а политика је ствар традиције и интерса. Сада се један тако велики град нашао под гранатирањем топова калибра 150 мм и минобацача калибра 210 мм. Дневно је на град падало 200 до 300 граната. Парижани су на разне начине покушавали да одрже контанкт са спољним светом. Поставили су телеграфски кабл по дну реке [[Сена|Сене]] (фр. Seine), али су га Пруси прво прислушкивали а онда, када нису могли да дешифрују поруке, багером су га извадили са блатњавог дна и покидали. Покушај да се поруке пуштају да плутају низ [[Сена|Сену]] у шупљим куглама од цинка пропао је на сличан начин. Поруке написане врло, врло ситно, па обавијене око ножице голуба писмонише често су пропадале јер су голубови одлетали којекуда а не где је требало. Највише успеха је било постигнуто са балонима, којима је узгон био обезбеђиван помоћу новог „угљеничног гаса“. Било је око 65 балона, а они су до краја рата успели да пренесу око 11 тона поште из града. Само неколико балона је ветар однео у море, или Прусима у руке.
Опсада је била организована много више са намером да се сломи морал цивила, но да се униште браниоци. најгоре су прошли жене и деца, нарочито они из ниже средње класе услед несташице млека и свежег поврћа и воћа. Пљачкање и крађе су се повећавале драматично. „Месари“ специјализовани за клање и транжирање паса и мачака имали су нагли пораст бизниса, нарочито у оним мало опакијим улицама [[Париз]]а. Причале су се легенде о менијима у ресторанима у близини зоолошког врта, да се тамо могло наручити шницле од бизона, камиле, слона, вапитија, јака и зебре, али то су ипак, још увек, недевољно поткрепљена нагађања. У сваком случају, ова опсада је тек наговештавала како ће рат изгледати, у будућности, становницима великих градова.
Овај рат је разоткрио и нека трвења које су била неминовна код тако огромних подухвата. Док се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] огорчено жалио да генерали намерно прикривају чињенице од њега; фон Молтке се жалио да му се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] стално трпа у чисто војна посла. Ове препирке је указивала на једну суштинску одлику модерног ратовања. За [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарка]], рат је је, сходно схвтањима [[Карл фон Клаузевиц|Карла фон Клаузевица]] (нем. Karl von Clausewitz) – ([[1780]]-[[1831]].г.), био само „''продужење спољне политике једне земље другим средствима''“, па су, по његовом мишљењу, политичка разматрања остала најважнија. За фон Молткеа, чак и „тоатални рат“ против комплетне француске нације био је „''чисто војно питање''“. Чак ни када је био проглашен за Цара, [[18. јануара]] [[1871]].г. [[Вилхелм I од Хоенцолерна|Вилхелм I]] није успео да пресуди ко је од те двојце у праву – а тај неуспех ће задавати велике проблеме немачким планерима, цивилима и војним, током следећих пола века.
[[Француско-пруски рат]] је изазвао огромну олују нацонализма и ксенофобије и у [[Француска|Француској]] и у немачким земљама. Показало се да је најзлослутнији проблем модерног рата међу нацијама баш та јаван радикализација ратовања – проблем из кога ће проистећи велике катастрофе у новијој немачкој историји, па и два велика пораза у првој половини [[XX век]]а.
== Последице на природу ратовања ==
Као главне последице овог рата, највише се издвајају две пресудне ствраи које су измени укупну, дотле познату, природу ратовања: појава генералштаба и напредак војне медицине.
Нервни центар комплетне армије, генералштаб, био је модернизован тако да се састојао од специјално оспособљених официра који ће координирати функционисање свега осталог. И опет је Прусија прва кренула. Њен генерал [[Герхард фон Шарнхорст]] (нем. Gerhard von Scharnhorst) успоставио први такав генералштаб на свету још [[1806]].г., способан да овлада стратешким, тактичким и оперативним аспектима технолошке револуције у војсци.
Али, пруски генералштаб у пуном данашњем значењеу те речи је ипак био дело Хелмута фон Молткеа, који је тамо био начелник од [[1857]]. до [[1888]].г. Он је имао на уму три принципа, којима се руководио. Као прво, узимао је само најспособније официре. Да би их нашао, увео је систем испита способности, који су само најуспешнији пролазили. Унапређивање је било строго и само по заслузи а не по племству или годинама старости; физичка обука генералштабних официра је била веома ригорозна, са тренажним јахањима и ратним играма. Од свакога се захтевала флексибилност, иницијатива и гвоздена дисциплина. Друго, фон Молтке је инсистирао да нови командни и контролни систем буде у целости заснован на само једној доктрини битке, која ће бити иста за целу армију, и на само једном збиру оперативних процедура. Ово је постизао тако што је сваке године у Генералштаб узимао најбоље дипломце берлинске Ратне академије (нем. Kriegsakademie), а онда, сваке године, вршио је ротацију кадрова, шаљући поједине официре у обичне борбене јединице а узимајући као замену поједине официре из тих борбених јединица. Овим је остварио двојни сан: не само да су његове личе идеје допирале дословно до свих јединица у целој армији, но је он као шеф генералшатаб иамо у суштини, своје личе представнике у командном кадру свеке велике јединице – дивизије или чак корпуса. И треће, принцип: апсолутно свестан да већина официра никад у животу неће имати искустав са баш сваком борбеном ситуацијом, посегао је ка мудростима Карла фон Клаузевица – сви су морали да уче историју ратовања, да би се упознали са целим распоном могућности борбених поступака и околности. Уз све то, никоме није било дато да остане у генералшстабу заувек, него је сваки генералштабни официр био „на проби“ и ако би подбацио у испуњавању фон Молткеових високих стандарда, био би враћен у борбене јединице. Током година, фон Молтке је створио три главна одељења унутар свог генералштаба: једно за покрете војске, друго за железницу – тј. транспорт трупа и снабдевање и треће, оперативно, које је припремало војне планове, надгелдало како се они спроводе, студирало раније кампања и исправљало почињене грешке.
Фон Молтке је, надмоћном снагом свог интелекта и личности, уздигао овај генералштаб на ниво неоспорне доминантне силе унутар војне организације. Нико, или практично нико, то није ни покушавао да оспори. Генералштаб није послушно прихвато све што би пало на памет некоме у Министарству рата; стекао је право да директно комуницира са командантима јединица па чак и привилегију директног приступа до краља.
Брилијантне пруске победе на [[битка код Кенинграца|Кенигграцу]] (нем. Königgrätz) [[1866]]. и Седану [[1870]].г. навеле су многе друге земље да имитирају овај пруски систем врховног штаба – [[Аустро – Угарска]] је то усвојила [[1871]], Француска [[1883]], САД [[1903]], Велика Британија и Русија [[1906]], а највећи део Латинске Америке до [[1914]].г.
У Прусији је рат са Аустријом разоткрио све слабости не само артиљерије но и војне медицине. На савет армисјког хирурха Г .Ф Ф. Лефлера (нем. Löfler), краљ [[Вилхелм I од Хоенцолерна]] је сазвао конференцију водећих хирурга, а као резултат овога била је извршене комплетна реорганизација војно-медицинске службе. Поред тога повећани су контигенти добровољних одреда болничара.
У [[француско-пруски рату|Француско-пруском рату]] тачно се знало који је хирург био надлежан да командује медицинском јединицом прикљученом уз сваки батаљон, пук, дивизију и корпус. један главни хирург конандовао је војно-медицинским службама читаве армије. Рањеници су били евакуисани са попришта, веома експедитивно; преко пољске амбуланте, у станици за превијање, па у пољску болницу, а озбиљнији случајеви су доспевали у евакуциону болницу, и најзад у неку од болница при неком од гарнизона или база. Управо је тај рат, ушао у историју по томе што је по први пут у неком великом рату у коме је број погинулих на бојишту био већи но број помрлих од разних болести – тифуса, дизентерије, вариоле вере ... Део одговора на ово питање лежи у чињеници да су пруски војници, за разлику од француских, пре рата добили вакцину против [[велике богиње|великих богиња]], тј. [[варола вера|вариоле вере]]. Тако се од великих богиња разболело само 4835 пруских војника, а француских 14178.
== Види још ==
* [[Узроци Првог светског рата]]
* [[Париска комуна]]
== Референце ==
Линија 53 ⟶ 127:
== Литература ==
* Кристон И. Арчер, Џон Р. Ферис, Холгер Х. Хервиг и Тимоти Х. Е. Траверс, Светска историја ратовања, Alexandria Press, Београд, 2006. г.
* Војна Енциклопедија, Француско-пруски рат
* Frédérick Nolte, ''L'Europe militaire et diplomatique au dix-neuvième siècle, 1815–1884'', Tome II, E. Plon, Nourrit, Paris, 1884.
* В. П. Потемкин, ''Историја дипломатије'', Свеска прва, Државни издавачкi завод Југославије, Београд, 1945.
| |||