Француско-пруски рат — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 25:
Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у [[Немачка|Немачкој]] и [[Европа|Европи]] након победе у [[аустријско-пруски рат|пруско-аустријском рату]] године [[1866]], као и стварање [[Севернонемачка конфедерација|Севернонемачког савеза]] који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада доминантне Француске.
 
Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије [[Хоенцолерн]] да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер [[Ото фон Бизмарк]] целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. [[Емски телеграм|Емском телеграму]] ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Прусима.<ref>В. П. Потемкин, ''Историја дипломатије'', Свеска прва, Државни издавачки завод Југославије, Београд, 1945. pp. 545-550545–550.</ref>
 
Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у [[Кримски рат|кримском рату]], рату с Аустријом године [[1859]]. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком [[Шаспо]] која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању [[главни штаб|главног штаба]] на челу са [[Хелмут фон Молтке Старији|Молткеом]] – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.
 
== Рат ==
Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем [[Наполеон III Бонапарта|Наполеоном III]], створена са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога [[1. септембар|1. септембра]] [[1870]]. године опкољена, тешко поражена у [[Битка код Седана|бици код Седана]] и присиљена на предају.<ref>Курт Керстен, ''Бизмарк и његово доба'', Ново Дело, Београд, 1991. pp. 199-201199–201.</ref>
 
Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске '''Треће републике''', која ће трајати све до немачке окупације Француске [[1940]]. године. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и [[1793]]. године, за време [[Француска револуција|француске револуције]] револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. У току док су се водили преговори с Бизмарком, министар унутрашњих послова привремене француске владе, [[Леон Гамбета]] прелетео је балоном преко немачких линија, побегавши у унутрашњност, како би окупио добровољце. Успео је да формира армију на [[Лоара|Лоари]] и с њом да освоји [[Орлеан]], док је генерал [[Федерб, Луи Леон Сезар|Федерб]] зауставио Немце на северу. Но, Немци су се учврстили око [[Париз]]а, не попуштајући блокаду и не срљајући у фронталне сукобе с Французима. Ускоро је у Паризу завладало ужасно стање, тако да су грађани Париза почели да једу пацове и животиње из золошког врта. На крају је Бизмарк наредио и бомбардовање исцрпљеног града, при чему је страдало мноштво цивила. Републикански министар спољних послова, [[Жил Фавр]], отпочео је преговоре с Немцима [[23. јануар]]а [[1871]], жалећи се на нехумани поступак Пруса према француском народу.<ref>Курт Керстен, ''Бизмарк и његово доба'', Ново Дело, Београд, 1991. pp. 202.</ref>