Отворите главни мени

Промене

м
Бот: исправљена преусмерења
{{хагиографија}}
'''Свети Григорије Исихаст''', или Затворник, пореклом је са [[БалканБалканско полуострво|Балкана]]. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским [[Синаксар|Синаксарима]], он је био пореклом Србин. Рођен је крајем [[13. век|13.]] или почетком [[14. век|14. века]].
 
Био је ученик [[Григорије Синаит|Светог Григорија Синаита]] и [[Ромил РаваничкиСветогорски|Светог Ромила Раваничког]], чије је и Житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом [[Манастир Григоријат|Григоријат]]. Касније је прешао у [[Србија|Србију]] и од [[Свети Цар Лазар|Светог Лазара]], кнеза Српског, добио манастир Ждрело у [[Браничево|Браничеву]] (касније назван [[манастир Горњак]]), у којем и данас почивају његове [[свете мошти]]. Из њиме написаног Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог.
 
Почетком четрнаестог века дошао је на Балкан са [[Синајска Горагора|Синајске Горе]] преподобни [[Григорије Синаит]]. Настанивши се у [[Света гора Атонска|Светој гори Атонској]], у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира, он ту стече доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради [[Бог|Бога]]. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира [[Манастир Симонопетра|Симонопетре]] и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада [[Турци|Турака]], морао је отићи из Свете горе. После обиласка [[Цариград]]а и неких других места, он се са својим ученицима настани у месту званом Парорија у [[Тракија|Тракији]], на граници између [[ВизантијаВизантијско царство|Византије]] и [[Бугарска|Бугарске]]. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време његов ученик постаде и преподобни [[Ромило Раванички|Ромило]], који са једним својим духовним братом званим Иларион, остаде код великог Синаита све до његовог блаженог уснућа у Господу (које би 27. новембра [[1346]]. године). Тада се преподобни Ромило и Иларион преселе из Парорије у област звану Загора, близу [[Велико Трново (Бугарска)|Трнова]] (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту Свети Ромило замоли Илариона да га прими као свога послушника, нашто Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када потом побожни цар Бугарски Јован Александар (1331—1371. г.) ослободи споменуту Парорију од нападаја лопова и разбојника, онда се Свети Ромило са својим духовником Иларионом врати у Пароријску омиљену му пустињу и настани се опет тамо.
 
Управо у ово време к њима двојици дође из Цариграда преподобни Григорије Ћутљиви. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој гори, преподобни Григорије беше чуо за великог Григорија Синаита и беше постао његов ученик. Но како се Синаит пресели ка Господу, Григорије зато и дође код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. „У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и потчиних се старцу Илариону, којему је био потчињен и сам Преподобни Ромило“.
 
Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни [[Агарјани]]. Тада су они обојица са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. Након смрти пак старца Илариона, Свети Григорије отиде и сам у Свету гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила, са смирењем се њему потчини као своме духовном оцу. И живљаху они у подвизима и врлинама у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у споменутом Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је тобоже имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу. Пошто преподобним оцима Ромилу и Григорију почеше долазити многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они се удаљише у још пустињскији крај Атонске Горе и тамо, начинивши себи келије, настанише се. Не прође затим много времена а Агарјани убише Српског [[деспотугљеша Јован УгљешаМрњавчевић|деспота Јована Угљешу]], који у ово време штићаше и помагаше Свету гору. Тада међу монасима у Светој гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаде велики страх и метеж, јер се бојаху од опаких Турака и њихових безбожничких насиља. Јер док живљаше овај благочестиви владар Српски, он љубљаше и штићаше Светогорске монахе, а многе њихове манастире он помагаше и обнављаше, као што то и до данас сведоче и потврђују многи Светогорски манастири, који овога Угљешу сматрају за свога другог ктитора. Благочестиви Јован Угљеша постаде тада добротвор и ктитор [[манастир Ватопедватопед|манастира Ватопеда]], [[манастир Хиландар|Хиландара]], Симонопетре, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названога Григоријат, кога започе најпре свети и велики [[Григорије Синаит]], а коначно га устроји овај преподобни Григорије Затворник.
 
Када ускоро по погибији благоверног владара Угљеше, Свети Ромило напусти Свету гору и пређе у [[Албанија|Албанију]], у место звано Авлона (то јест [[Валона]]), а потом одатле пређе у Србију, код благочестивог владара Српског Св. кнеза Лазара, у тамошњи [[манастир Раваница|манастир Раваницу]], где је ускоро и умро, Свети Григорије остаде у Светој гори и подвизаваше се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог данашњег манастира Григоријата. Ту се он подвизаваше у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој гори у ствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетре и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао онај велики Григорије Синаит са својим ученицима.
256.125

измена