Свемир (космологија) — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Разне исправке; козметичке измене)
м (Бот: исправљена преусмерења)
Године 1650. је немачки научник [[Ото фон Герик]] конструисао прву вакуумску пумпу: уређај који је могао даље да оповргне принцип ''horror vacui''. Он је тачно приметио да атмосфера Земље окружује планету као оклоп, са густином која се постепено смањује са висином. Закључио је да мора да постоји вакуум између Земље и Месеца.{{sfn|Genz|2001|pp=127–128}}
 
У 15. веку, немачки геолог Никола Кузански је шпекулисао да [[свемир|универзум]] није имао центар и обим. Није веровао да универзум, иако није неограничен, није могао бити сматран ограниченим, с обзиром на то да није имао никакве границе у оквиру којих би могао бити задржан.{{sfn|Tassoul|Tassoul|2004|p=22}} Ове идеје су довеле до шпекулација о бесконачној димензији свемира италијанског филозофа [[Ђордано Бруно|Ђордана Бруна]] у 16. веку. Проширио је Коперникову хелиоцентричну космологију до концепта бесконачности универзума испуњеног супстанцом која се назива етар, и која се не одупире кретању небеских тела.{{sfn|Gatti|2002|pp=99–104}} Енглески филозоф [[Вилијам Гилберт]] је дошао до сличног закључка, тврдећи да су звезде видљиве нама само зато што су окружене танким етром или празнином.{{sfn|Kelly|1965|pp=97–107}} Овај концепт етра је настао међу древним грчким филозофима, међу којима су Аристотел, који је из њега саставио теорију о томе како се крећу небеска тела.{{sfn|Olenick|Apostol|Goodstein|1986|p=356}}
 
Концепт универзума испуњеног [[Етар (физика)|етром]] је остао у моди међу неким научницима све до почетка 20. века. Овај облик етра је виђен као медиј кроз који би већина светлости могла да се рашири.{{sfn|Hariharan|2003|p=2}} Године 1887. је путем [[Majkelson-Morlijev eksperiment|Мајкелсон-Морлијевог експеримента]] покушано да се открије кретња Земље путем посматрања промена у брзини светлости, која зависи од смера кретања планете. Међутим, нула резултат је показао да постоји нека грешка у концепту. Тада је идеја о етру напуштена, те је замењена [[Specijalna teorija relativnosti|специјалном теоријом релативитета]] [[Алберт Ајнштајн|Алберта Ајнштајна]], којом се тврди да је брзина светлости у вакууму фиксна константа, независна у односу на претњу посматрача или референтног оквира.{{sfn|Olenick|Apostol|Goodstein|1986|pp=357–365}}{{sfn|Thagard|1992|pp=206–209}}
[[Датотека:As08-16-2593.jpg|десно|мини|Прва фотографија целе Земље усликана од стране астронома током мисије [[Аполо 8]].]]
 
Током целокупне људске историје, свемир је испитиван опсервацијом; прво голим оком а затим телескопом. Пре развијања сигурне ракетне технологије, најближе што је човечанство дошло свемиру било је путем летова балоном. Године 1935. је амерички ''Експлорер II'' балон са људском посадом достигао висину од 22 километара. Ова висина је затим пређена 1942. године током трећег лансирања немачке ракете А-4, која је достигла висину од око 80 километара. Године 1957. је беспосадни сателит ''[[Спутник 1]]'' лансиран уз помоћ руске Р-7 ракете, те је достигао орбиту Земље на висини од 215 километара.{{sfn|O'Leary|2009|pp=209–224}} Након овога је уследио свемирски лет са људском посадом 1961. године, када је [[Јуриј Гагарин]] послат у орбиту на летелици [[Восток-1|Восток 1]]. Први људи који су изашли из Земљине орбите су били [[Френк Бормен]], [[Џим Лавел]] и [[Вилијам Андерс]] 1968. године америчком летелицом [[Аполо 8]], која је достигла лунарну орбиту {{sfn|Harrison|2002|pp=60–63}} и највећу удаљеност од 377349 километара од Земље.{{sfn|Orloff|2001}}
 
Прва свемирска летелица која је достигла [[Друга космичка брзина|другу космичку брзину]] је била совјетска летелица [[Луна 1]], која је пролетела поред Месеца 1959. године.{{sfn|Hardesty|Eisman|Krushchev|2008|pp=89–90}} Године 1961. је [[Венера 1]] постала прва планетарна сонда. Открила је присуство [[Сунчев ветар|соларног ветра]] и извела прво пролетање поред планете Венере, мада је контакт изгубљен пре достизања Венере. Прва успешна планетарна мисија је била [[Маринер 2]], прелетање поред Венере 1962. године. {{sfn|Collins|2007|p=86}} Прва свемирска летелица која је прелетела поред Марса је била [[Маринер 4]], која је стигла до планете 1964. године. Од тада, многе беспосадне летелице су врло успешно истражиле све планете Сунчевог система, као и њихове месеце и многе мање планете и комете. Оне и данас остају главно оруђе за истраживање свемира, као и за посматрање Земље.{{sfn|Harris|2008|pp=7, 68–69}} У августу 2012. године је летелица [[Војаџер 1]] постала први објекат направљен људском руком који је напустио Сунчев систем и ушао у међузвездани свемирски простор.<ref>{{cite web|last=Вол|first=Мајк|title=Војаџер 1 је напустио Сунчев систем|url=http://m.space.com/22729-voyager-1-spacecraft-interstellar-space.html|work=Веб|publisher=Space.com|accessdate=13. 9. 2013.}}</ref>
1.572.075

измена