Шећерна болест — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 178.149.6.213 (разговор) на последњу измену корисника CarRadovan |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 25:
== Историјат ==
Ово [[болест|обољење]] је познато већ више од 3.500 година. Први пут је описано на [[Стари Египат|староегипатском]] [[папирус]]у који је откривен [[1862]]. године у гробници у околини [[Теба (град у Египту)|Тебе]]. Његов садржај је [[1878]]. дешифровао [[Немачка|немачки]] египтолог Георг Еберс, и дијабетес је у њему описан као [[болест]] која се одликује јаком жеђи и честим и обилним мокрењем. Записи на [[санскрит]]у (око 500. године п. н. е) описују „медену мокраћу“, а шећерна болест се спомиње и у бројним другим списима лекара из претхришћанског периода. Почетком [[1. век]]а [[антички Рим|римски]] лекар Целзије је описао болесника са симптомима дијабетеса, а један век касније је антички лекар Аретеј из Кападокије у својим списима детаљно описао ово обољење. Отприлике у исто време су приказ болести дали [[Кина|кинески]] лекар Чанг-Чанг и [[Индија|индијски]] лекар Шушрута, који каже да је то болест људи који „конзумирају много пиринча, скробасте хране и шећера“. [[Јапан]]ски лекари су у [[3. век]]у уочили да [[пас|пси]] лижу мокраћу дијабетичара (због високе концентрације глукозе), па су почели да користе ове животиње у откривању болести. Сличан принцип је користио и Ратсимаманга, лекар са [[Мадагаскар]]а, који је од својих пацијената тражио да мокре поред [[мравињак]]а и потом пратио да ли се [[мрав]]и скупљају на мокраћу. [[Персијско
[[Датотека:Banting and Best.jpg|десно|мини|150п|Бест и Бантинг]]
Ред 325:
[[Датотека:Insulin pump with infusion set.jpg|десно|мини|200п|Инсулинска пумпа]]
У прошлости се за терапију користио инсулин добијен из панкреаса [[животиње|животиња]]. Међутим, у новије време је процесом рекомбинантне [[ДНК]] технике произведен хумани инсулин који се показао знатно бољим. Наиме, код многих пацијената се развија имуност и сензибилизација на инсулин животиња тако да је његова употреба ограничена.
Најбољи и најприроднији начин лечења шећерне болести је узимање инсулина. Одрасли дијабетичар у свакодневној пракси користи поткожно ткиво за давање инсулина (абдомен, надлактице, бутина, задњица). Инјекција се даје под кожу на местима на којима је давање инјекција ове врсте безопасно. Осим класичних шприцева, у последње време се користе и пластичне бризгалице („пенкала“).
|