Руско-аустријско-турски рат (1735—1739) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 23:
 
== Почетак рата ==
Раздражена честим узнемиравањима [[Татари|Татара]] са подручја јужне Русије, нарочито за време свога рата са [[Персијско краљевствоСафавиди|Персијом]], петроградска влада је наредила да се нападне и заузме [[Азов]], што је 1736. год. довело до рата с Турцима. Аустрија, као савезник Русије, покушала је да посредује, али кад је видела да Руси неће лако да попусте и да имају већих планова на Балкану, уплашила се за свој положај, па се решила да и сама уђе у рат с Турцима, иако се тада још није била коначно измирила с Француском. У рат је ушла под врло неповољним условима. Њени историчари тврде, да је војна снага царевине била у очигледном опадању и да се то јасно видело у борбама на западу, где ни присуство [[Еуген Савојски|Еугена Савојског]] није могло да донесе њиховим борцима више среће. После Еугенове смрти, у пролеће 1735, Царевина није имала ниједног војног лица од већег значаја. У самој земљи беше много незадовољства. Међу Србима нарочито, и то и у Угарској и Хрватској, као и у Србији. Ако они и нису дизали формалног устанка негодовање је било дубоко и скоро у свима круговима. С чисто војничког гледишта Аустрија је погрешила што није прибрала војску на једно главно ратиште, него је ударала у три правца, а и у та три правца са више девијација.
 
Раздражена честим узнемиравањима [[Татари|Татара]] са подручја јужне Русије, нарочито за време свога рата са [[Персијско краљевство|Персијом]], петроградска влада је наредила да се нападне и заузме [[Азов]], што је 1736. год. довело до рата с Турцима. Аустрија, као савезник Русије, покушала је да посредује, али кад је видела да Руси неће лако да попусте и да имају већих планова на Балкану, уплашила се за свој положај, па се решила да и сама уђе у рат с Турцима, иако се тада још није била коначно измирила с Француском. У рат је ушла под врло неповољним условима. Њени историчари тврде, да је војна снага царевине била у очигледном опадању и да се то јасно видело у борбама на западу, где ни присуство [[Еуген Савојски|Еугена Савојског]] није могло да донесе њиховим борцима више среће. После Еугенове смрти, у пролеће 1735, Царевина није имала ниједног војног лица од већег значаја. У самој земљи беше много незадовољства. Међу Србима нарочито, и то и у Угарској и Хрватској, као и у Србији. Ако они и нису дизали формалног устанка негодовање је било дубоко и скоро у свима круговима. С чисто војничког гледишта Аустрија је погрешила што није прибрала војску на једно главно ратиште, него је ударала у три правца, а и у та три правца са више девијација.
 
== Аустријски порази ==
 
[[Датотека:Siege of Azov (1736).jpg|мини|лево|Опсада Азова 1736.]]
 
Одмах, прве године рата, у лето 1737., љуто је настрадала аустриска војска [[битка код Бање Луке|под Бањом Луком]]. Има вести, да је том поразу знатно допринео један Србин, који је упућивао Турке како да раде. Да је српског нерасположења било сведочи јасно један савремени запис из манастира Ораховице, а уза њ мање више јасно и неколико других. Па, ипак, већи део Срба решио се и овог пута да буде на аустриској страни. Узроци су јасни. Овог пута биле су у рату против Турске и Русија и Аустрија и Срби су сматрали за своју дужност да се нађу заједно с њима. У толико пре што је за њих изгледало сигурно, да би удружене те две силе могле учинити крај турској власти. Сем тога, турска централна власт била је много ослабила и није имала ни снаге ни воље да обузда самовољу појединаца. А у унутрашњости се од ње много патило. Велик број муслиманског становништва, потиснут у последњим борбама из Угарске, Хрватске, Славоније, Далмације и северне Србије, био се сручио у Босну, Херцеговину и Стару Србију, и обескућен и озлојећен хтео је да се обештети на рачун хришћанског становништва. То је било доба сувих зулума сваке врсте.
 
Линија 35 ⟶ 32:
 
== Српска кампања ==
 
[[Датотека:Arsenije IV Jovanović Šakabenta.jpg|мини|[[Арсеније IV Јовановић Шакабента]]]]
 
Аустриска војска, која је, са српским помоћним одредима, под заповедништвом [[Станиша Марковић Млатишума|Станише Марковића Млатишуме]], оперисала према југу, у правцу Ниша и Новог Пазара, узела је [[Ниш]] 28. јула без борбе, а истог дана и [[Нови Пазар]]. Старовлашки кнез [[Атанасије Рашковић]] дигао је своје људе и помоћу њих очистио [[Нова Варош|Нову Варош]] и [[Пријепоље]]. Али аустриски одреди не беху довољно јаки ни довољно вешто вођени, а и одзив српских устаника био је мањи него што се надало. То је долазило отуд, што су Турци предузели енергичне противмере. Они су патријарха Арсенија, кад се вратио од Аустријанаца, били затворили и можда би га уморили, да се није ноћу спасао из Пећи и добегао у Ругову. Његова сабрата, самоковског епископа [[Симеон Кончаревић|Симеона]], су мучили и најпосле обесили. Из Ругове се патриарх пребацио у Васојевиће.
 
Линија 45 ⟶ 40:
 
== Крај рата ==
 
[[Датотека:Banat03-sr.png|мини|лево|Границе успостављене Београским миром]]
 
Патријарх се из Ниша упутио у Београд. После смрти архиепископа [[Вићентије Јовановић|Вићентија Јовановића]] [[београдско-карловачка митрополија]] беше остала празна. Било је природно да њу заузме српски патријарх било привремено било стално, ако морадне остати на аустриској страни. Епископат српски у Угарској примио га је братски. Средином децембра 1737. отишао је Арсеније IV у [[Беч]], да тамо уреди своју ствар. У Бечу су га дочекали с пажњом и признали су му духовну власт, али само привремено. Од избеглица, који беху дошли с патриархом, образован је начелно један пук од 2.000 људи, али који није био остварен. У марту 1739. именован је био патријархов зет, кнез [[Атанасије Рашковић]], за пуковника српске народне милиције. Дотадашњи вођа српских одреда, Станиша Марковић Млатишума, који је активан од времена борбе принца Еугена 1717. год. и који је у Србији, под аустриском управом, био оберкапетан у Крагујевцу и истакао се у овом последњем рату, био је пао у немилост. Српски ратници, видећи рђаво аустриско маневрисање, неуредно плаћени и слабо збринути, напуштали су аустриске редове и то се приписивало у грех капетану Станиши, иако је овај чинио све што је могао да обезбеди успех аустриској војсци. Али њој није било спаса. Корупција лифераната и административних чиновника, слабо вођство с једне стране, а жива активност Турака с друге стране решили су рат на штету Аустријанаца и пре одлучног пораза. Страдања Срба била су и овом приликом знатна, иако су се доста рано тргли од опасније сарадње с Аустријанцима. Нарочито су 1737. год. страдали Васојевићи, док су Кучи, помагани од Климената и Братоножића, прошли боље.
 
Линија 53 ⟶ 46:
 
== Сеоба Срба ==
 
Том приликом је пребегло на аустријску страну нешто народа из северне Србије, као и оно људи што се са патријархом повлачило са југа на север. Колико је био број тих нових избеглица не може се данас поуздано утврдити, само је сигурно да их није било онолико колико приликом сеобе патријарха [[Арсеније III Црнојевић|Арсенија III]]. Са Србима је овог пута било и нешто католичких Арнаута, који су се борили претежно под српском командом. Један њихов део отишао је у чувене и озлоглашене Тренкове пандуре, а други се населио на имањима барона Пејачевића у Хртковцима и Никинцима. По једном извештају из 1743. год. тражило се место у Срему за 2.859 српских и албанских породица. Других пресељавања било је по Срему. Кад је 1740. год. био затворен Станиша Млатишума тврдили су за њ народни људи, да је он сам превео у Аустрију и населио око 1.000 хришћанских душа. Србијанска милиција, коју је водио [[Вук Исаковић|Вук Исаковић Црнобарац]] са 633 човека населила се на запуштеним имањима Одескалија, Шенборна и Колореда.
 
Линија 63 ⟶ 55:
 
== Извори ==
* В. Ћоровић, Историја Срба, Дом и школа, Београд 2006
 
В. Ћоровић, Историја Срба, Дом и школа, Београд 2006
 
[[Категорија:Руско-аустријско-турски рат (1735–1739)|*]]