Пајавац — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 3:
| image = Negundo u pozeskoj.jpg
| image_width = 250px
| regnum = -{[[Биљке|Plantae]]}-
| divisio = -{[[Скривеносеменице|Magnoliophyta]]}-
| classis = -{[[Дикотиледоне биљке|Magnoliopsida]]}-
| ordo = -{[[Sapindales]]}-
| familia = -{[[Sapindaceae]]}-
| genus = ''-{[[Јавор|Acer]]}-''
| subtribus =
| binomial = ''-{Acer negundo}-''
Ред 25:
[[Лист]] је непарно перасто сложен из 3 до 5 (9) лиски које су јајасте или елиптично ланцетасте, неправилно грубо назубљене, дуге 5–10 cm и 3–7 cm широке. Непарна вршна лиска је некад ражњевита.
[[Цвет]]ови су без [[Круница|крунице]], петочлани, у 10–20 cm дугим висећим жуто-зеленим [[грозд]]овима. Женски су мањи са длакавим плодником који је на диску делимично затворен [[Чашица|чашицом]] двоок је и са два криоца; стубићи раздвојени од основе на два кончаста жига. Мушки у праменовима са 4-6 црвенкастих [[прашник]]а. Цвета рано у марту, пре листања. Донедавно се сматрало да је негундовац диецка и [[
[[Плод]] чине две [[Шизокарпијум|шизокарпне]] крилате орашице које су у почетку зелене, касније жутосмеђе, под оштрим углом једна на другу, криоца су савијена према унутра, нежна, старењем постају скоро прозирна. Део са [[семе]]ном овално издужен 1–2 cm, криоце 2–3 cm. Семе без [[ендосперм]]а, [[ембрион]] жут са савијеним [[котиледони]]ма<ref name = ema>Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд</ref>.
== Ареал ==
Природно распрострањење у речним долинама источног и централног дела [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и југа [[Канада|Канаде]] у приобалним [[шума]]ма и шумама пространих равница [[Средњи запад|Средњег запада]]. Опсег интродукције: [[Евроазија]], [[Аустралија]], [[Јужна Америка]], [[Африка]]. У [[Европа|Европу]] је интродикован 1688. године<ref name = bane/>.
== Биоеколошке карактеристике ==
[[Датотека:Negundo seedlings.jpg|мини|десно|250п|<center>Клијавци пајавца.]]
[[Датотека:Negundo variegatum.jpg|мини|десно|250п|<center>''Acer negundo'' 'Variegatum'.]]
Расте на различитим [[
Пајавац је отпоран према [[Поплава|плављењу]], али не као [[Топола (дрво)|тополе]] и [[Врба|врбе]]. У свом природном ареалу јавља се око речних токова, али у горњој поплавној тераси. [[Станиште|Станишта]] на којима пајавац има инвазивне карактеристике су врло слична стаништима у оквиру природног ареала. Колонизује заједнице око мањих речних токова и ивице шуме. Ако плавњење изостаје долази до сукцесије па ову врсту замењују друге<ref name = ema/>.
Ред 45:
Брзо формира густе шибљаке што је у градски срединама често непожељно. Користи се много за [[дрворед]]е, али брзо долази до суховрхости већ око 25. до 30. године. Добро подноси ниске температуре и сушу. Иако спада међу врсте које добро подносе услове градског климата, оштећују је отровни гасови, али се брзо опоравља. Веома је варијабилна. Узгаја се у [[парк]]овима и као врста за дрвореде због лепоте круне. Може да се користи у [[Ветрозаштитни појас|ветрозаштитним појасевима]]. Засецањем дебла добија се слаткасти [[Јаворов сируп|сируп]], као и код северноамеричке врсте [[Шећерни јавор|шећерног јавора]] (''Acer saccharum'').
Јавља се дуж речних обала, у поплавним зонама око река и потока. Врло брзо насењава станишта угрожена антропопресијом као што су [[Железничка пруга|железничке пруге]], [[пут]]еви, на ободима [[депонија]], обалоутврде, јаркови, шкарпе, изграђени простори, па чак и кровови зграда. Уобичајена је врста у партајским блоковима. Пајавац насељава оне просторе у којима постоји или је некада постојала људска активност. На влажним стаништима пајавац угрожава [[Зељаста биљка|зељасту флору]]. У оквиру свог природног ареала врста је веома осетњива на патогене. ''Acer negundo'' потискује домаћу вегетацију и на тај начин штети [[
[[Дрво (материјал)|Дрво]] је меко, лако и слабо зато се ретко користи, углавном за производњу дрвене амбалаже, јефтиног намештаја и предмета за домаћинство.
== Размножавање ==
Лако се размножава семеном. Плодови се расејавају у касну јесен или током зиме после хладног периода, када је семе спремно за клијање. Достизање репродуктивне фазе (плодоношења) зависи од еколошких услова. Биљке на отвореном и умерено хранљивим земљиштима могу плодоносити од пете године, док у сенци и после 15. године. Осветљеност утиче на обилност [[урод]]а – женске индивидуе које расту на отвореном продукују пет пута већу количину семена од оних које имају лошији светлосни режим. Максимална обилност урода по стаблу креће се између 100 000 и 500 000 орашица<ref name = stile>Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд</ref>.
| |||