Carmina Galli — разлика између измена

нема резимеа измене
м
== Рецепција ==
Жири награде Бранко Миљковић, у саставу Никола Вујчић (председник), Александар Костадиновић и Горан Станковић прилоком образложења награде изјавили су: "Никола Живановић је носилац симултане обнове одељених песничких традиција, услед чега се и његов ауторски рукопис показује као стицај хетерогених, па и противречних стремљења. Осим ранијег зналачког руковања како слободним стихом тако и традиционалним песничким облицима, као и већ испољене потребе за конфронтацијом баналних призора с великим песничким темама – у награђеној књизи Carmina Galli песник, поред посведоченог афинитета за поетску минијатуру, демонстрира способност грађења опсежних, вишеделних песничких целина.
Елиотовски почетак збирке Carmina Galli не наговештава само одређено схватање литерарне баштине, већ и опредељење аутора за оно неканонско и апокрифно у њој. Живановић је настављач европског тока књижевног модернитета који је препознатљив по „естетици ружног", по „окрутном и грозном скопчаним с уживањем". Разноврсно первертирање конвенционалног односа између младости и искуства, тела и духа, ероса и танатоса битна је одлика Живановићевог приступа традицоналним темама и представља, између осталог, основу његове иновативне реконфигурације љубавног песништва."
Јана Алексић је у критици ове књиге рекла: "Управо у тренутку личне недоумице у вези са многобројним текућим поетикама и политикама књижевности, затекла ме је књига чисте поезије, поезије као такве, поезије као уметничке свести и егзистенције по себи. Живановићева песничка збирка, као уверљива дикција властите епохе, модификује већ постојећи Елиотов „идеални поредак“ уметничких дела и вредношћу саображава целини старог и новог."
Бранисав Живановић је изјавио: "Насупрот вазнесењу, хоризонтала Живановићеве нове песничке збирке, као и код симболиста, означава тврдокорну стварност, колектив блазиран у својим опсесивним рутинама за стицањем, неосетљив за дамаре живота уметничке егзистенције. Отуд песниково самоизгнанство у собу, у себе, у порок као врлину, у смрт као највећу и можда једину вредност након пропасти љубави – и дистанце према потенцијално будућој, другој, новој која за њега значи само нову бол и разочарање – већ зазивање и хрљење у садовску, (садо)мазохистичку, перверзну, рискантну, немогућу, привремену, агресивну и деструктивну, жртвено-обредну, дионизијску, као једину прихватљиву и могућу љубав („Љубавна песма Светог Себастијана“, „Дионисове кости“, „Реприза“, „Carmina Galli“)."
Анониман корисник