Дионисије Александријски — разлика између измена

'''Свештеномученик Дионисије''' ({{јез-гр| Διονύσιος Αλεξανδρείας}}, {{јез-лат|Dyonisius}}) познат и као '''Дионисије Велики''' био је [[епископ]] [[александрија|александријски]]. Рођен је у Александрији од знаменитих родитеља и васпитан на [[Грчка|грчкој]] [[Filosofijaфилозофија|философији]], по том и код [[Ориген Адамантије|Оригена]]а. Као младић прочитао је посланице [[Апостол Павле|Апостола Павла]], поверовао у [[Христос|Христа]] и крстио се од Димитрија тадашњег Епископа у Александрији. [[247|247.]] године постао је епископ у истом том граду и послужио Богу и народу Божијем као прави пастир, и то под врло мучним околностима. Споља [[Црква]] беше гоњена од незнабожаца, а унутра раздирана од јеретика. Притом још удари чума, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживе ван Александрије, склоњен верним, да не би пре времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони, које је Црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом.

Дионисије је живо учествовао у богословским споровима свога времена, изазваним првенствено модалистичком јереси [[Павле Самосатски|Павла Самосатског]] и проблемом одступништва од вере који се појавио у време гоњења хришћана. Написао је многа дела, од којих је сачуван само мањи број фрагмената у 7. књизи Јевсевијеве Историје (PG, 1.10) и код [[Атанасије ВеликиАлександријски|Атанасија Великог]]. Најзначајнија дела: ''Књиге ο природи'', у којима као добар познавалац философије критикује атомизам и епикуреизам; ''Ο обећањима'', у две књиге - против хилијазма; ''Изобличење и апологија'', ''Против Савелија'', а упућено Дионисију Римском; ''Коментар на Књигу Проповедникову'' и др. У писму Епископу Ксисту, Дионисије је изразио став по коме треба признати и јеретичко Крштење када оно уведе веpника у општење са истинском Црквеном заједницом у Светој Евхаристији, због учешћа у правом животу Цркве, наводећи један такав пример из Александрије. Био је и против поновног Крштавања оних који су отпали од Цркве па јој се поново вратили. Био је за поновно примање у Цркву оних који су отпали од вере услед прогона, уместо трајног искључења. Писао је против [[јерес]]и хилијазма, по којој ће проћи 1000 година пре него Христос успостави своје Царство након Другог Христовог доласка. Наглашавао је потребу јединства и величао страдање које за циљ има очување јединства Цркве. У тријадологији је следио [[Ориген Адамантије|Оригена]]а, наглашавао тројичност конкретних Божанских Лица, а за Сина користио терминологију која је сматрана за јеретичку, па је морао да даје појашњења и објашњава шта је под тиме мислио.