Манастир — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
(Disambiguated: ћелијаКелија)
м (Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене)
'''Манастир''' (грч: μοναστήριον ''монастирион '' - самотно утврђење, '''самостан'''; од ''μόνος'' - један, сам и ''στηρίζω'' - утврдити; старословенски: '''општежитије''') је место где се живи [[монаштво|монашким]] животом, у [[аскеза|подвигу]], [[пост]]у, [[молитва|молитви]], [[врлина|врлини]] (целомудрености), послушности и сиромаштву.
 
Код [[Срби|Срба]] је остао у употреби неправилан облик ''манастир'', а исправно би било ''монастир''. Још старији и неправилнији облик, који је забележио [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] у свом ‘Рјечнику’, је био ''намастир''.
 
== Будистички манастири ==
У Винаја-питаки, према којој се управља заједнички живот [[будизам|будистичког]] Реда, под заједничким термином лена се помиње пет различитих врста пребивалишта. Од ових су најважнија два: [[вихара]] (кућа за монахе) и [[гуха]] (педна). То су два најранија облика настањених манастира. У равницама северне Индије вихара саграђена од опеке, постала је монашка институција; у пределима Индије јужно од планина Видхја, гуха је постала уобичајено монашко пећинско обитавалиште. Ове пећине су испочетка биле прилично једноставне, али, касније постају велика и уређена монашка пребивалишта, која се састоје од пространих целина са одајама, дворанама, светилиштима итд. Пошто су биле мање изложене временским неприликама и освајачким походима од вихара издвојених по равницама, многе су се одржале, нарочито у западним крајевима Индије (око хиљаду)<ref name="Rečnik budizma"/>. Неке од значајнијих откривених целина су Аџанта, Елефанта, Елора, Канхери и Карле; данас је познато укупно четрдесет четири таква средишта, раштркана широм јужне и западне Индије. Неки од њих су били насељени хиљадама година, и могуће је уочити прелаз са пећинских манастира уклесаних у стенама, ка каснијим засебним, каменим грађевинама. Још једна промена карактеристична за индијске манастире од [[8. век]]а надаље, био је прелаз са бројних, малих „парохијских“ манастира, који су служили као средишта будистичког учења и посвећености за једно или више села, ка пространим, велелепним средиштима подучавања која су више наликовала школама или универзитетима - попут Наланде, Одантапуре (у [[Бихар]]у), Викрамасиле (у западном [[Бенгал]]у), Амараватија и Нагарђунаконде (у [[Андра Прадеш]]у). Могуће је и да су извршиле и известан утицај на аскетске заједнице по источном Средоземљу, пошто се између Индије и Средоземља током првих векова хришћанске ере одвијала жива културна размена<ref name="Rečnik budizma"/>.
[[Датотека:Ki Monastery.jpg|мини|лево|Ки манастир на [[Хималаји]]ма.]]
Велике манастири северне Индије представљале су богат и лак плен турским [[муслиманмуслимани|муслиманским]]ским освајачима у 11. и [[12. век]]у; до тада је преостало тек неколико старијих, мањих манастира, а до [[13. век]]а будистичко монаштво је већ скоро потпуно ишчезло из Индије. Монашке институције су се до тада усталиле на [[ЦејлонШри Ланка|Цејлону]]у, у југоисточној Азији, Кини, Кореји, [[Јапан]]у и [[Тибет]]у. Монаси које су муслиманска освајања лишила манастира отпутовали су из Индије на север и исток, нарочито на Тибет. Процват тибетанских манастира се наставио, чинећи доминантну црту тибетанског друштва све до модерног доба (види: [[Тибетански будизам]]).
 
Траг непрекидне традиције монашког живота од 3. века п. н. е. све до данашњих дана уочљив је на Цејлону, а у континенталном делу југоисточне Азије од 5. века н. е. У југоисточном азијском архипелагу манастири су постојали од 7. века, али већина њих се није одржала до данашњих дана. Поред манастира будистичке Кине, Кореје и Јапана, где су будизам и монашка традиција претрпели развојне промене специфичне за источну Азију, будистичко монаштво се у већој мери одржало у облику који наликује раном облику монаштва на Цејлону и континенталним земљама југоисточне Азије (Бурми, Тајланду, Камбоџи и Лаосу).
 
== Хришћански манастири ==
[[Старословенски језик|Старословенски]] називи за [[монахмонаштво|монаха]]а су напуштени и они гласе: '''иник''', '''усамљен''' или '''црноризац''', по црној одори коју носи. Према [[Душанов законик|законику]] српског [[царстефан Душан|цара Душана]], на сваких хиљаду сеоских кућа могло је бити највише 50 монаха на манастирским имањима. Када хришћанин ступа у манастир да би постао [[монаштво|монах]], најпре се постриже, ошиша, затим промени име и обуче црну монашку одору, ризу. Напушта своју породицу и све „красоте“ овога света. Монаси живе у својим [[Келија|ћелијаћелијама]]ма, али се заједнички моле и обедују. Овакав начин зове се киновија, или на старословенском: општежитије.
 
Манастири у којима живи много монаха називају се ''[[лавра|лавре]]'' (грч. λαύρα - улица; пут, ходник; монашко насеље од низа зграда са монашким ћелијама око средишњег дворишта са саборном црквом); манастири удаљени од насељених места, у беспућу, зову се ''пустиње''; монашка обитавалишта где се живи аскетски су [[скит]]ови (грч. ασκητής- онај који нешто постиже вежбом и муком).
Молитва је у ствари и главна суштина монашког живота. Сматра се да су они сасвим свесно жртвовани од свога народа да би му створили молитвени штит и заштиту. Поред монаха, постојали су и пустињаци. Они су живели сасвим усамљено и хранили се медом и воћем.
 
Манастира има мушких и женских. Организовани живот у манастирској заједници, за разлику од ''идиоритмијски (анахоретски, отшелнички, пустињски, ереметски)'' повлачења од света, назива се киновија или ''општежиће''. По узору на јерусалимску цркву, киновијско монаштво основао је [[пахомије|свети Пахомије]] (IV век) у Горњем Нилу.
 
Пахомијева ''Киновијска (манастирска) правила'' превео је [[јероним Стридонски|свети Јероним]] са коптског на латински језик и тако послужила као основ за подизање велике бенедиктинске опатије [[Монте Касино]] у јужној Италији (VI век). Нешто касније и [[василије Велики|свети Василије Велики]] написао је ''Велика и Мала правила'' на темељу којих су уређивани византијски манастири, почев од цариградског Студиона.
 
Један од најпознатијих [[пустињакотшелник|пустињака]]а био је чувени свети отац [[Прохор Пчињски]], који је живео на планини [[Козјак (Куманово)|Козјак]], као и свети [[Петар Коришки]]. Њихова имена добили су манастири где су и сахрањени. Први пустињаци основали су своје колоније још у пустињама старог [[Египат|Египта]]. Одатле су дошли најпре у [[Италија|Италију]], а затим на Атос.
 
Монаси са [[АтосСвета гора|Атоса]]а долазили су у [[Србија|Србију]] и подизали монашке ћелије и обнављали цркве. Прихватањем хришћанства и црквене службе на свом језику, код Срба почиње просветни развој. Манастири тако постају духовна и просветно-културна средишта.
Према мађарском изговору обитавалишта за монахе - ‘моноштор’ - добила су називе места ‘Бачки’, ‘Банатски’ и ‘Барањски Моноштор’. Такође, и позната породична имена и племићка презимена у Срба -као што су ‘Моношторац’ и ‘Монастерлија’ - изведенице су од овог појма.
 
== Манастири код православних Срба ==
Манастири су на [[БалканБалканско полуострво|Балканском]]ском полуострву постојали и пре доласка Срба и својим доласком су [[Срби]] примали ову институцију од стране [[ВизантијаВизантијско царство|Византије]] и [[Рим]]а и задржали су и назив како грчки „монах“ и од манастирион- манастир.
Средиште прве хришћанске културе су били у јужнословенским земљама простори око Охридског и Преспенског језера и ту су настали први манастирри као Св Климант и Св. Наум око [[900|900.]] године. Први манастири који су развијали заједнички живот почели су се развијати од доба Намање и Св. Саве који је дао и устав за такав живот и који је у [[14. век|14.]] и [[15. век]]у достигао врхунац. Стари византијски манастири су се обнављали и подизали су се нови и добијали су многа иамња и повластице. Први мотиви који су покретали владаоце и властелу за подизање манастира били су религиозно- политичке природе.
 
[[Датотека:Manastir Gračanica.JPG|мини|десно|250п|Манастир Грачаница]]
363.220

измена