|
Дулитл се у међувремену дао у потрагу за добровољцима. Будући да је био дирнут национални понос то није био велик проблем, а Дулитл се усто, да би уверио све оне који су сумњичаво вртели главом на помисао о полијетању бомбардером с носача, обавезао да ће он лично пилотирати првим авионом, који ће имати најкраће залетиште.
На располагање су добили потпуно нов носач ''Хорнет'' којим је заповиједао капетан Марк А. Мичер, а ваздушно обезбеђење им је требаотребало да им пружитипружи ''Ентерпрајз''. Након неколико месеци припрема, ''Хорнет'' 2. априла 1942. коначно креће према Јапану са 16 бомбардера Б-25 на својој палуби, а пратњу му чине крстарице ''Солт Лејк Сити'', ''Нортхемптон'', ''Винснес'' и ''Нешвил'' те 8 [[разарач]]а и 2 [[танкер]]а потребна за дуго путовање које им предстоји. Насред океана им се придружио и ''Ентерпрајз'' којим заповиједа шеф треће флоте, адмирал (тада вицеадмирал) [[Вилијам Хелси]]. План је био да се приближе Јапану на 450-550 миља, одакле би бомбардери полетјели и након истовара бомби даље наставили према аеродромима у [[Кина|Кини]]. Али већ од почетка све је кренуло наопако. Пред зору [[18. април]]а приметили су јапански патролни брод и иако су га успели уништити, нису знали јесу ли Јапанци послати радио поруку. Избор им није био једноставан јер су се налазили скоро 800 миља далеко од Јапана и, док су постојале реалне шансе да ће бомбардери стићи до Токија, прилично сигурно је било да неће успети досећи кинеске аеродроме. С друге стране, једва су се чекали решити бомбардера који онако велики нису могли бити пребачени у унутрашњост брода и све време пловидбе преко Пацифика су стајали на палуби. Нису смели ризиковати да их нападне јапанска авијација док им се на палубама налазе огромни авиони пуни горива и бомби (Јапанци ће ускоро [[Битка код Мидвеја|код Мидвеја]] увидети сву бол те ситуације) и Дулитл је одлучио да ипак полети. И он и пилоти што су га следили сада сује требалитребало учинитида учине оно за штошта су се припремали месецима, а узлетање бомбардера (макар и средњег) са носача није био једаноставанједноставан посао. Свака посада је имала помоћ официра који им је мерио часвреме када ће кренути да би били сигурни да ће до краја писте да стигну тачно када се брод подигне на валуталасу, чиме се добивадобија неколико додатних метара за сигурније полетање. Ипак, сваки авион после Дулитла имао је по неколико метара дужи залет и на крају је свих 16 успешно полетело и запутилоупутило се према Јапану.
Сви авиони су успели досећи Јапан и истоварити свој терет бомби од 225 кг изнад Токиа, [[Јокохама|Јокохаме]] и [[Нагоја|Нагоје]], и наставити пут преко [[Источнокинеско море|Источног кинеског мора]], али је њихов учинак био више него скроман (између осталог, лакше је оштећен носач Рјухо). Као што се и очекивало, нити један авион није стигао до аеродрома у Кини. Један сеје успиоуспео да се спуститиспусти у [[Владивосток]]у где су посаду интернирали Руси, а остали су једва стигли до кинеског копна где су се присилно спустили. Посаде из 14 од 16 авиона су преживеле слетање и напослетку се, уз помоћ кинеских савезника, вратиле у САД. Посаде из преостала 2 авиона нису биле те среће - двојица су погинула при паду авиона, а осморица су завршили у јапанском заробљеништву. Сви су били мучени и осуђени на смрт, над тројицом је пресуда и извршена, а један је подлегао глади и болести. Преживела четворица су ослобођени у августу 1945.
Што се тиче бродова који су судјеловалиучествовали у акцији, Хорнет и Ентерпрајз су се одмах након повратка у [[Перл Харбор]] требалитребало да буду упутитиупућени према југозападном Пацифику и придружитипридружени Лексингтону и Јорктауну у [[битка у Коралном мору|бици у Коралном мору]], 7-8. маја 1942. Будући да нису могли стићи на време, ускоро су опозвани и упућени на северозапад, према малом острву званом [[Мидвеј]]. Ту су, заједно са набрзину поправљеним Јорктауном који се вратио из Коралног мора, напокон добили праву сатисфакцију за Перл Харбоур. Тиме је заустављено јапанско напредовање на централном Пацифику, а у [[битка за Гвадалканал|борбама око Гвадалканала]] које су трајале између августа и децембра 1942. потопљено је шест од 16 бродова који су учествовали у бомбардовању Токија, укључујућу и носач Хорнет.
Строго гледано, Дулитлов напад је био тактички промашен и неуспешно изведен. Сви бомбардери укључени у акцију су изгубљени, а штета на јапанским војним циљевима била је занемарива. С друге стране, када је у Америку допрла вијест да су бомбардовали Токио завладала је права еуфорија и нација се извукла из депресије настале након Пеарл Харбора. Али било је и директне војне користи, итекакве. Јапанци су напад доживјели најприје као изненађење а потом као невиђену срамоту. Ни у сну се нису надали да би се Американци усудили напасти Јапан, и то главни град. Велик број јапанских авиона с пацифичких отока одмах је враћен натраг у одбрану домовине — авиона који би Јапанцима у неким биткама и те како добро дошли. Осим тога, амерички напад је изиритирао Јапанце до те мјере да су у бијесу направили можда и одлучујући погрешан корак. Адмирал Јамамото Исороку се желио осигурали од будућих напада, уништити америчке носаче и истовремено помакнути линију фронта даље од Јапанског оточја, што је било развлачење њиховог дефенсивног периметра и прекретница у рату за Пацифик.
|
