Мађарско-румунски рат (1919) — разлика између измена

нема резимеа измене
м (додана категорија 1919. помоћу справице HotCat)
{{Главни чланак|Мађарска Совјетска Република}}
[[Датотека:Bela.Kun.Revolution.1919.jpg|мини|десно|350п|[[Бела Кун]] је био лидер [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]]]
За време владе [[Михаљ Карољи|Михаља Карољија]] преостали мађарски војници су морали да се повуку због политичког притиска [[Антанта|Антанте]] у [[Кришана|Кришану]], док је [[Банат]] у међувремену потпао под контролу [[Краљевина Србија|Срба]] и Француза. С друге стране, новонастала [[Чехословачка]] запосела је [[Словачка|Словачку]]. Међу чланицама Антанте владало је подељено мишљење што се тиче питања како треба да изгледају будуће границе у југоисточној Европи. [[Уједињено Краљевство|Велика Британија]] жели равнотежу снага, док [[Француска]], међутим, жели да ојача своје савезнике ([[Краљевина Румунија|Румунија]], [[Краљевина Србија|Србија]]). Мађарска је, стога, требалатребало да прихвати територијалне губитке.
 
Дана 20. марта 1919. године Антанта је обавестила мађарску владу да ће територије, укључујући и линију [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]] бити одобрене Румунији.<ref name="Gyula Juhász">Gyula Juhász: Hungarian Foreign Policy 1919–1945. Budapest 1979, стр. 14–27</ref> Либерални режим Мађарске под Карољијем је након последњих територијалних губитака изгубио популарност, те су представници те странке поднели оставку 21. марта 1919. године препустивши власт комунистима, који су створили нову комунистичку државу познату као [[Мађарска Совјетска Република]].
Румунска војска се у складу са миром у Букурешту маја 1918. године делимично демобилисала. Само је 9. и 10. пешадијској и 1. и 2. коњичкој дивизији преостало снаге након Првог светског рата, али су оне коришћене да чувају [[Бесарабија|Бесарабију]] од напада руских [[Бољшевици|бољшевика]]. Поразом [[Централне силе|Централних сила]] Румунији се пружила шанса да годину дана касније освоје територије већински насељене Румунима. Краљ [[Фердинанд Румунски|Фердинанд I Хоенцолерн]] позива на мобилизацију румунске војске и наређује напад преко Карпата у [[Трансилванија|Трансилванију]]. Прва, седма и осма ловачка дивизија ({{јез-рум|Divizia de vanatoare}}) биле су стациониране у Молдавији, где су мобилисане прве јединице под овим околностима.
 
Један дан пред крај Првог светског рата, 10. новембра 1918. године, Румунија је објавила свој поновни улазак у рат, мотивишући га истим оним циљевима с којим је у њега ушла 1916. године. Осма дивизија је послата у [[Буковина|Буковину]], а остале две у Трансилванију. Међутим, источна команда [[Антанта|Антанте]] под француским генералом [[Луј Франше д' Епере|Франше д' Епереом]] поставила је привремену демаркациону линију у последњим мађарским источним регионима: Румунија треба да окупира Трансилванију до реке [[Мориш (река)|Мориш]], [[Србија]] [[Банат]], док Северна Трансилванија, [[Кришана]] и [[Марамуреш]] до даљњега требајутреба остатида остану Мађарској.<ref name="Gyula Juhász"/>
 
Дана 12. новембра 1918. године крећу у напад на Трансилванију, али прво на област коју им је доделила Антанта. Мање тешка ситуација била је у бившој аустријској Буковини коју су окупирале румунске јединице и с којом је договорено уједињење 28. новембра 1918. године.
Румунија је започела организовање ове новоприпојене територије, која је у овом тренутку обухватала далеко од румунски етнички чисте регије. Основане су две нове пешадијске дивизије, 16. и 18., које су биле састављене од румунских војника који су претходно били мобилисани у аустроугарској војсци.
 
Савет Антанте одлучио је 28. фебруара да обавести Мађарску о доношењу нове демаркационе линије до које ће румунска војска да напредује. Ова линија се подударала са железницом која је повезивала градове [[Сату Маре]], [[Велики Варадин|Орадеа]] и [[Арад]]. Међутим, Румунима није дозвољено да уђу у ове градове. Демилитаризована зона је требалатребало да буде створена и да се прошири за 5 -{km}- што је значило да она прелази територије обележене румунским територијалним захтевом у Мађарској. Повлачење мађарске војске са западне границе демилитаризоване зоне требало је да отпочне 22. марта 1919.
 
Обавештење је стигло у Мађарску 19. марта преко француског потпуковника [[Фернанд Викс|Фернанда Викса]], које је наредног дана прослеђено Карољију.<ref>[http://www.trianon.norma.hu/yu/harc.htm -{Különháború a békéért}-] (Специјални рат за мир), Приступљено 1. 8. 2010.</ref> Карољи и његова влада поднели су оставку 21. марта, предавши власт комунистима, сматрајући да је боље тако, него пристати на линију [[Сегедин]]-[[Ходмезевашархељ]]-[[Дебрецин]]-[[Вашарошнамењ]]. У овом периоду дошло је до чарки између румунских и мађарских трупа, а једном приликом и између украјинских и румунских. Неки мађарски елементи ангажовани су да малтретирају румунску популацију изван подручја под контролом румунске армије.<ref>C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua, 1923, стр. 525</ref><ref>C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua, 1923, стр. 543–546</ref>
У међувремену, Кун је покушао да добије на времену у циљу да изгради војску помоћу које би водио рат са Румунијом и Чехословачком. Знајући за његове намере, режим у Румунији регрутовао је нове трупе са припојених територија. На првој линији румунског фронта било је 20.000 војника. Кун је успео да мобилише још 60.000 војника из [[Велики Варадин|Орадеа]], [[Ђула]]е, [[Дебрецин]]а и [[Солнок]]а, које је сместио на другу линију. Мађарска армија била је мешавина елитних јединица и официра из бивше аустроугарске војске и слабоквалификованих добровољаца. Били су опремљени са 137 топа и са 5 оклопна воза. Иако је владала шароликост у њеним редовима, у тој војсци је преовлађивао дух национализма, а у мањој мери комунистички идеали, и то је оно због чега је била високо мотивисана. Мађари нису полагали наду само на сопствену снагу, већ и на интервенцију [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|бољшевичке Русије]]. Рат је решен да буде грађански и да се води на својој земљи, али су распоређене трупе на граници са Румунијом, у циљу да се поврати [[Бесарабија]]. Румунија се морала прилагодити рату на два фронта, те је стога распоредила део своје војске у и Бесарабији.
 
Када је дискусија с Куном приведена крају, румунска армија добила је наређење од румунске владе да предузме акцију и присили мађарске власти да се понашају у складу са одлуком Савета Антанте донетој [[28. фебруар]]а.<ref>-{C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua}-, 1923, стр. 550</ref> Румунска војска у [[Трансилванија|Трансилванији]] располагала је са 64 пешадијска батаљона, 28 коњичких ескадрона, 160 топова, 32 хаубице, једним оклопним возом, 3 ваздухопловна ескадрона, 2 пионирска батаљона, и била је организована у две групе: Северна и Јужна. Свеобухватна команда румунске армије у Трансилванији била је поверена генералу [[Георге Мардареску|Георгеу Мардарескуу]], док је генерал [[Трајан Мошоју|Мошоју]] постављен за команданта Северне групе. Румунски ратни план био је да много јача Северна група нападне и преузме [[Кареј]] и [[Велики Варадин|Орадеау]], одвојивши тиме елитне секељске дивизије од остатка мађарске армије, сачињене искључиво од добровољаца. Затим би иста група требалатребало да настави с бочним нападом, а у исто то време Јужна група би напредовала до [[Радна]]е и [[Бејуш]]а, а затим би служила као строжер за обухватни напад са Северном групом. Напредовање би било заустављено код леве обале [[Тиса|Тисе]]. За почетак операције одређен је 16. април.
 
=== Мађарски напад ===