Други конгрес КПЈ — разлика између измена

Током [[1919]]. и [[1920]]. године дошло је до поделе у врху Партије и синдиката на две основне струје - ''револуционарну'' и ''реформистичку'' (називане још и ''радикална'' и ''опортунистичка''). Идејна позиција реформиста изражавала се у ставовима да је [[Краљевина Југославија|Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца]] заостала земља, са неразвијеном радничком класом и да у њој не постоје услови за [[Револуција|револуцију]] и да предстоји дуг период друштвено-економског развитка на основама капиталистичких друштвених односа, у којем се радничка класа мора борити за побољшање свог положаја путем реформи. Полазећи од таквог става реформисти су иступили против револуционарних концепција у политици Партије, против свих акција које воде заоштравању класне борбе и револуционарним сукобима, против приступања Партије [[Комунистичка интернационалаКоминтерна|Комунистичкој интернационали]] и против подршке [[Совјетски Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетској Русији]]. За реформистичка схватања залагали су се највећим делом предратни синдикални и партијски кадрови формирани на владајућим [[Социјалдемократија|социјалдемократским]] схватањима Друге интернационале. Комунисти су бранили револуционарну оријентацију Партије са позиција [[Марксизам|Марксизма]], користећи се искуством [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]] и [[Владимир Лењин|Лењиновим]]овим учењем о [[Империјализам|империјализму]] као умирућем стадијуму капитализма.

У пролеће [[1920]]. године идејни сукоби избили су свом оштрином и дискусије између комуниста и реформиста почеле су пунити ступце партијске и синдикалне штампе. Пошто је победу на Конгресу однела револуционарна фракција, део чланова реформистичке стује, посебно из [[Хрватска|Хрватске]], је одмах напустио Партију, док је други део, нарочито из [[Србија|Србије]] и [[БиХБосна и Херцеговина|Босне]], наставио да делују унутар Партије. После објављивања ''Манифеста опоизиције КПЈ'', септембра [[1920]]. године, преостали део реформистичке фракције је искључен из Партије.

Победа револуционарне фракције је имала великог утицаја, не само на чланство Партије, већ и на [[Раднички покрет]] у целини, што су показали резултати општински избори, августа и парламентарни избори, децембра [[1920]]. године, када су комунисти освојили 59 посланичких мандата. Победа револуционарне фракције је такође утицала на власти [[Краљевина СХСЈугославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]] да донесу [[Обзнана|Обзнану]], којом је забрањен даљи рад Комунистичкој партији.

На Другом конгресу изабрано је ново [[ЦКЦентрални КПЈкомитет Савеза комуниста Југославије|Централно партијско веће]], које је имало 16 чланова. За председнике Централног партијског већа су изабрани [[Павле Павловић]] и [[Јаков Ластрић]], а за секретаре [[Сима Марковић]] и [[Филип Филиповић (револуционар)|Филип Филиповић]].

[[Иво Баљкас]], [[Југословени у Октобарској револуцији#Познатији учесници|Лазар Вукичевић]], [[Гојко Вуковић]], [[Ђуро Ђаковић]], [[Јово Јакшић]], [[Ловро Клеменчич]], [[Влада Марковић]], [[Сима Марковић]], [[Павле Павловић]], [[Лаза Стефановић (политичар)|Лаза Стефановић]], [[Живко Топаловић]], [[Митар Трифуновић Учо]], [[Душан Цекић]], [[Филип Филиповић (револуционар)|Филип Филиповић]], [[Ђуро Цвијић]], и [[Владимир Ћопић|Владимир Чопић]].