Петар Добрњац — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 27:
Петар Добрњац је имао три сина, двојица су умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, а трећи је живео на обали Мораве у селу Праћини (данас Кончарево) близу Јагодине. Кућа у којој је живео више не постоји. Морава је током поплаве пресекла меандар и однела кућу. Поред три сина имао је и ћерку Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина [[Лука Лазаревић|Луке Лазаревића]]. Петар је умро у Јашију [[1831]]. године. Лечио се у болници покрај цркве Светог Спиридона у Јашију. У тој Болници је и умро од запалења плућа. Црква више није верски објекат, али је претворена у болницу која и даље носи име овог свеца. Сахрањен је у дворушту цркве мада нигде не постоји обележје тачног места његове вечне куће. Када се потписивао по први пут у животу потписао се као Петар од Јагодине на [[Аустроугарска|Аустроугарском]] документу.
Потомци Петра Добрњца и данас живе у селу Кончареву код Јагодине. Део земље на коме је била стара кућа, коју је однела Морава, остао је са влашке стране (десна обала). Будући да у близини није било моста, пре више деценија, власници земље из породице Тодоровић су продали због неприступачности.
 
ИКумство свепородице доТодоровић дан(Мирослава данас,и послеМирољуба) двеса стотинепородицом година, самоСинђелић је Мирољубочувано Тодоровићдо наставио кумовски однос са потомцимаданас. [[Стеван Синђелић|Синђелића]].
[[Датотека:Оружије Петра Добрњца.png|оквир|десно|У Историјском музеју Србије налази се јатаган Петра Добрњца.]]
[[Вук Караџић]] га овако описује: ''"Био је крупан и пун човјек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије ([[1811]]. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч."''