Отворите главни мени

Промене

6 бајтова додато ,  пре 4 године
нема резимеа измене
Најважнији посао ронилаца у прошлости био је спасавање терета с потонулих бродова и о томе постоје писани подаци. Већ током првог века п. н. е., посао је био тако добро организован и рониоци су били сврстани у платне разреде по којима су разлике у накнадама зависиле о дубини роњења. Ронило се искључиво на дах, а обука је започињала још у детињству. Камење се употребљавало уместо тега, ронилац би био везан конопцима, а урањао би до 31 метар испод површине.
[[Датотека:Diving bell noaa.jpg|мини|Ронилац из 16. века]]
С временом су људи тражили на који би начин могли остати што дуже испод површине, па се у почетку почело служити [[Трстика|трстиком]], а крајем [[16. век]]а направљен је први велики корак и изумљено је ронилачко звоно с отвореним дном, које се спуштало утезима окомитовертикално у воду, омогућивши да ваздух остане заробљен унутар стенкизидова звона. Први подаци о таквом звону датирају из [[1531]]. године.
 
Осамдесетих година [[17. век]]а [[Сједињене Америчке Државе|Американац]] Вилијам Фипс употребљавао је систем „мајка и кћи“ звона, која су рониоцима омогућавала приступ према неколико извора ваздуха, а године [[1690]]. [[Енглези|енглески]] [[астроном]] [[Едмонд Халеј]] је дизајнирао компликован систем по којему се количина ваздуха у звону надопуњавала тако што је довод ваздуха био повезан мањим звонима, које су биле смјештене ниже од њега. Када је систем био намјештен, отварао би се вентил на посуди и виши је [[притисак]] који је деловао на посуду (због веће дубине) терао свежи [[ваздух]] према ронилачком звону. Халеј је, заједно с још четворицом, провео сат и по на дубини од 18 метара у ријеци [[Темза|Темзи]], приказујући делотворност свог изума.