Црногорске Владе у егзилу (1916—1922) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Овај чланак је у зачетку
 
уређење и слика
Ред 1:
[[Датотека:Royal government Bordeaux.jpg|мини|Зграда [[Министарски савјет (Црна Гора)|црногорске краљевске владе]] у егзилу у [[Бордо]]у, у [[Трећа француска република|Француској]], са [[Застава Краљевине Црне Горе|црногорском заставом, Српском тробојком]] [[1916]].]]
Када је почетком [[јануар]]а [[1916]]. године [[Никола I Петровић|краљ Никола]] напустио земљу, с њим је отишао и тадашњи [[Предсједник Владе Црне Горе|предсједник владе]] [[Лазар Мијушковић]]. У земљи су остала три министра и начелник Врховне команде, дивизијар [[Јанко Вукотић]]. У егзилу, у [[Трећа француска република|Француској]], нову владу је формирао [[Андрија Радовић]] (29. IV 1916 - 4. I 1917). Због одбијања краља Николе да се одрекне престола, а Црну Гору припоји Србији, Андрија Радовић је поднео оставку. Након краткотрајне владе генерала [[Мило Матановић|Мила Матановића]] (4. I 1917 - 29. V 1917), указом краља Николе од 29. V 1917. године формирана је влада на челу са [[Евгеније Поповић|Евгенијем Поповићем]]. Поповић је био бивши дугогодишњи црногорски генерални конзул у [[Рим]]у, док су остали министри били мање значајни чиновници. Ова влада залагала се да Црна Гора очува своју државност, а да у случају југословенског уједињења у нову заједницу уђе као њен равноправни члан. Поповић а на месту предсједника владе замењује [[Јован Пламенац]], којег је на место предсједника декретом поставио краљ Никола 4. (17) II [[1919]]. године. Поред Пламенца, тадашњу владу сачињавали су и министри: [[Перо Вучковић]], [[Милутин Вучинић]], [[Мило Вујовић]] и [[Перо Шоћ]]. Крајем [[1920]]. и почетком [[1921]]. међународни положај ове владе се погоршао. Владе Француске, [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велике Британије]] и [[САД]]-а прекинуле су односе са црногорском владом, а у марту 1921. умро је и краљ Никола. Пламенчева влада је дала оставку 20. VI 1921. године. Указом [[Милена Петровић Његош|краљице Милене]] од 28. VI 1921. године, за предсједника владе је постављен дивизијар Милутин Вучинић. Када је Вучинић умро, августа [[1922]]. године, Јован Пламенац се 16. септембра 1922. рогласио за председника владе одбивши да призна краљицу Милену за намјесника. Краљица је декретом од 23. септембра 1922. за предсједника владе поставила др [[Анто Гвозденовић|Анта Гвозденовића]] и тако настају 2 сукобљене владе. Формално ове владе није нико признавао.
Када је почетком [[јануар]]а [[1916]]. године [[Никола I Петровић|краљ Никола]] напустио земљу, с њим је отишао и тадашњи [[Предсједник Владе Црне Горе|предсједник владе]] [[Лазар Мијушковић]]. У земљи су остала три министра и начелник Врховне команде, дивизијар [[Јанко Вукотић]].
 
У [[егзил]]у, у [[Трећа француска република|Француској]], нову владу је формирао [[Андрија Радовић]] (29. IV 1916 - 4. I 1917). Због одбијања краља Николе да се одрекне престола, а [[Краљевина Црна Гора|Црну Гору]] припоји [[Краљевина Србија|Србији]], Андрија Радовић је поднео оставку.
 
Након краткотрајне владе генерала [[Мило Матановић|Мила Матановића]] (4. I 1917 - 29. V 1917), указом краља Николе од 29. V 1917. године формирана је влада на челу са [[Евгеније Поповић|Евгенијем Поповићем]]. Поповић је био бивши дугогодишњи црногорски генерални конзул у [[Рим]]у, док су остали министри били мање значајни чиновници. Ова влада залагала се да Црна Гора очува своју државност, а да у случају југословенског уједињења у нову заједницу уђе као њен равноправни члан.
 
Поповића на месту предсједника владе замењује [[Јован Пламенац]], којег је на место предсједника декретом поставио краљ Никола 4. (17) II [[1919]]. године. Поред Пламенца, тадашњу владу сачињавали су и министри: [[Перо Вучковић]], [[Милутин Вучинић]], [[Мило Вујовић]] и [[Перо Шоћ]]. Крајем [[1920]]. и почетком [[1921]]. међународни положај ове владе се погоршао. Владе Француске, [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велике Британије]] и [[САД]]-а прекинуле су односе са црногорском владом, а у марту 1921. умро је и краљ Никола.
 
Пламенчева влада је дала оставку 20. VI 1921. године. Указом [[Милена Петровић Његош|краљице Милене]] од 28. VI 1921. године, за предсједника владе је постављен дивизијар Милутин Вучинић.
 
Када је Вучинић умро, августа [[1922]]. године, Јован Пламенац се 16. септембра 1922. рогласио за предсједника владе одбивши да призна краљицу Милену за намјесника. Краљица је декретом од 23. септембра 1922. за предсједника владе поставила др [[Анто Гвозденовић|Анта Гвозденовића]] и тако настају 2 сукобљене владе. Формално ове владе није нико признавао.
 
== Види још ==