Радгостов дан — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{почетник|02|3|2014}}
'''Радгостов дан''' је родноверан празник који се, источнословенским изворима, слави се на јесењу равнодневницу (око 21. септембра). На јужнословенском поднебљу није сачуван податак о слављењу бога Радгоста, па је прихваћен датум празновања код Источних Словена<ref>http://www.rodnoverie.org/stati/nav/97-kalendar.html</ref>.
== Народни календар и слављење Радгоста ==
Јесења и пролећна равнодневница, као и зимска краткодневница и летња дугодневница, јесу четири најбитнија дана у старом словенском календару и битни оријентири за почетак или завршетак разних послова. 21. септембра на хришћански празник Мала госпојина завршава се период познат у народу као Међудневице<ref>Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.</ref>. Пре примања хришћанства тај период такође се обележавао и завршавао се управо на јесењу равнодневницу, односно, на Радгостов дан. Међудневница се завршава у време када су последње жетве, брања воћа и поврћа завршени или приведени су крају. Почиње орање и сетва озимих усева. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневица одличан период за свадбе и веридбе. Позивани су гости на весеља, одржаване су велике свадбе, па је можда и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан<ref>http://staroslavci.blogspot.com/2013/01/blog-post_2.html</ref>.
== Радгост код Балтичких Словена ==
Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари (''Rhetarii'') су били словенски народ
О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршили у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су последњи лавови нестали из Европе пре око 2000 година. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин ако треба оружјем бранити свог госта.<ref>Јанковић, М. Буквар словенске духовности. Београд: Супер принт, 2000.</ref>
== Историјски списи у којима се спомиње Радгост ==
Ред 16:
''Титмар, Адам Бремански'' и ''Хелмолд'' описују (са дозом омаловажавања свега нехришћанског и словенског) обичаје и изглед Радгостовог светилишта из 11. века пре него што су га 1066. године уништили хришћани:
*''„У унутрашњости стоје кипови богова вешто руком израђени; на свакоме је урезано име његово; на глави су им шлемови, покривени су оклопима те изгледају страшни.“<ref>Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.</ref>'' ''/Титмар/''
*''„Ради чувања овога блага и храма постављени су нарочити жреци, који, кад се народ скупи у храм да жртвује идолима, и ублажи њихов гнев, једини имају права да седе, док остали народ стоји; жреци редом нешто за се гунђају и у страну раскопавају прстом земљу, да би тако испитали судбину и прорекли неизвесност. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, и са пијететом и молитвом га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља; тим богом надахнутим, коњем поново би гатали оно што су први пут већ били изгатали; и ако би се и по други пут прорекло оно исто што и први пут, тада испуњавају наумљено дело; у противном случају ожалошћени народ одриче се свога предузећа. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање. Колико год срезова има у овом крају, толико има и жреца и храмова.“'' ''/Титмар/''
| |||